Stefan
„Stefane, koliko sam te puta upozoravala?" zabrinuto je vikala profesorka fizike. Glas joj je bio mek, ali pun strogosti koja nije trpela prigovore.39Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡfCuxAS4dSr
Gledao sam kroz prljavo staklo prozora u sivo, tmurno nebo koje je pretilo kišom. Njene ruke su mi nežno brisale krv sa rascepljene usne, a hladan metal njenog vereničkog prstena okrznuo mi je obraz, nateravši me da se naježim. Osetio sam miris njenog parfema pomešan sa oštrim mirisom joda - čudna kombinacija škole i bolnice.
Dragana je bila jedna od retkih koja me je gledala kao čoveka, možda čak i kao svoje dete. Nikad nisam shvatio zašto se toliko trudila. Valjda je mislila da pod svim tim slojevima besa još uvek ima nečega što vredi spasiti.
„Šta ćemo sad, a? Ponovo rizikuješ da ti se smanji ocena iz vladanja. Zašto si se potukao, Stefane?"
Njene reči su mi odzvanjale u glavi, ali u meni nije bilo ni trunke krivice. Prvi me je napao, zar ne? Zašto sam ja uvek problem? Samo sam branio ono što jesam. Svi su to videli, ali niko nije smeo da kaže naglas. Bar sam sebe u to ubeđivao dok mi je puls udarao u jagodicu.
„Dobro je, profesorka," promrmljao sam, pazeći da ne pomeram usnu previše.
Zabolela me je istog trenutka. Nisam tražio da mi bude doktorka, video sam i gore rane od ove male posekotine. Nije toliko strašno, kao što izgleda spolja. Ni prvi, ni poslednji put... pomislih u sebi. Bio sam u mnogo gorim situacijama, u onim gde se jod ne koristi, a krv se ne briše maramicama.
„Hoćeš li mi reći istinu?" Stala je ispred mene, fiksirajući me onim oštrim pogledom koji je sekao sve izgovore, već unapred, bez da ih izgovorim.
„Branio sam se... Ovog puta stvarno nisam ja počeo." Glas mi je zvučao ultra šuplje. Znao sam da mi ne veruje, lagao sam je previše puta da bi mi sad, kad je bilo važno, poverovala na reč.
„Znaš i sam da će ceo razred svedočiti u njegovu korist?"
„Znam. Svestan sam da sam najebao, profesorka. Ne morate da mi crtate." Rekao sam to iskreno, osećajući kako mi se želudac steže. Većina je uz Iliju, on ima leđa, on ima status u društvu. Dovoljno da ja budem kriv za ovu glupost. Direktor me mrzi od samog početka školovanja. Samo čeka momenat da mi nešto nabije na nos.
„Stisni zube," otvorila je bocu žute tečnosti, onu što peče više nego sam udarac.
Pramen svetloplave kose pao joj je preko lica dok se naginjala ka meni. Nervozno ga je sklonila prstima, ostavljajući tamnu mrlju joda na sopstvenoj koži. Ta mala nespretnost, taj mali trag na njenom licu zbog mene, naterao me je da na trenutak zaboravim na bol.
Sipala je par kapi na vatu i nežno je prislonila na moju rascepanu usnu. Zabolelo je, prokleto je peklo kao đavo. Neću da lažem. Skupio sam pesnice, noktima kopajući dlanove, i ćutao. Nisam hteo da pustim ni glas - pred njom sam morao da ostanem čvrst, čak i kad mi je bol proždirao lice.
„Evo, gotovo je. Samo pazi kad budeš jeo, nemoj ponovo da je raskrvariš," rekla je, povlačeći se.
Zgužvala je krvavu vatu sa maramicama i bacila je u kantu pored mojih nogu. U tom kratkom pogledu koji mi je uputila, videla se ona iskrena, skoro majčinska zabrinutost - ona koju nikad nisam dobijao pod sopstvenim krovom. Ta tišina između nas bila je teža od svake pretnje.
Pramen kose joj je opet skliznuo niz obraz dok je skalapla metalnu kutiju prve pomoći. Zvuk zatvaranja kutije odjeknuo je prostorijom kao kraj runde.
„Profesorka?" pozvao sam je, a glas mi je zvučao nekako dublje.
„Reci, Stefane?" Okrenula se, a te njene tople, braon oči na sekundu su postale oprezne, kao da svesno očekuju neku novu glupost.
„Zbog mene si propustila čas... opet."
Blago se osmehnula, onako kako se osmehuješ nekome koga ne možeš da ne voliš, iako znaš da je hodajuća nevolja. „Od kad to mi pričamo na ti?"
Slegnuo sam ramenima, onim klinačkim pokretom koji krije sve što zapravo osećam. „Mogu makar da te izvedem na kafu?" Ustao sam sa stolice i stao naspram nje, pokušavajući da izgledam ozbiljnije nego što već jesam, iako je bila za glavu viša od mene.
„Hvala na tako lepoj ponudi," zadržala je osmeh. „Ali, moraću da odbijem. Sedi dole, Stefane."
Prstom mi je pokazala da se vratim na svoje mesto i ućutim. Seo sam bez reči, ali sam primetio da joj je osmeh ostao još sekund duže nego što bi smeo.
A onda su se vrata otvorila. Bez kucanja, kao kad upada racija.
Pogled mi je automatski poleteo ka njima. Sranje. Osmeh mi je nestao brže nego što je i došao. Direktor Milan je ušao zajedno sa mojom majkom. Naravno da su zajedno. Kao da su jedva čekali ovaj trenutak.
Bez reči je prošao pored mene i profesorke Dragane, tiho uzdahnuo i seo u svoju udobnu fotelju. Onaj njegov uzdah... uvek je isti. Kao da sam mu upravo uništio život.39Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡv0HbOlyJix
Frizura mu je bila savršeno nameštena, a lice zategnuto, kao da je upravo izašao iz nekog pakla. Na sebi je imao crni sako i belu, lepo ispeglanu košulju.
Moja draga majka stala je ispred mene. Nije vikala. To je bilo najgore. Kad ćuti, tad znam da će da gori kasnije. Njen oštar pogled me je presekao. Video sam kako joj obrazi podrhtavaju od nervoze. Baš je ljuta. Ko zna šta joj je sve ispričao dok su dolazili ovamo.
Dragana je pokupila svoje stvari. Prošla je pored mene i tiho, tek toliko da zagrebe vazduh u mom uvu, prošaputala. „Ne mogu više da ti pomognem."
Znam. I previše si uradila. Dosta je bilo, brate.
Izašla je, a vrata su se zatvorila sporo, kao da se zatvaraju kapije slobode. Ostao sam sam protiv njih dvoje. Stara postavka, poznat scenario. Navikao sam na taj klinč još u osnovnoj školi.
„Stefane, Stefane... Ne mogu ja više sa tobom," progovorio je direktor nameštajući naočare. „Nemoguć si, brate mili."
Sedeo je za svojim stolom, zatrpanim papirima i dnevnicima. Nije me čak ni pogledao, samo je premeštao tu gomilu kao da traži presudu koju je odavno spremio za mene.
Nasmejao sam se, onim kratkim, suvim smehom. Znao sam da presuda već stoji negde u toj gomili, otkucana i spremna. Samo je uživao u trenutku pre nego što je izrekne pred mojom dragom majkom.
Majka je počela da šeta po kancelariji kao zver u kavezu. Mali prostor, a njen bes prevelik za njega. Lice joj je bilo crveno, oči pune onog ludog sjaja koji sam viđao svaki put kad bi se ona i ćale dohvatili kod kuće. Gledao sam je i video samo nervozu zbog toga što je morala da izlazi s posla, a ne brigu za mene.
„Ajde sad lepo objasni svojoj mami šta si jutros uradio, Stefane," rekao je direktor. Podlo se se osmehnuo pobednički, đavo od čoveka. Uživao je u svakoj sekundi moje muke.
Naravno. Kao da sam u osnovnoj školi.
„Zašto ne pitate Iliju šta je on uradio?" kontrirao sam odmah, ne skidajući pogled sa njega.
„Iliju?" podigao je obrvu, dok mu je lice poprimalo onaj izraz lažnog sažaljenja. „Stefane, shvataš li da ti je ovo već sedma tuča ovog meseca? Škola nije ring. Niti stadion."
Sedma. Lepo zvuči kad se izgovori naglas, skoro kao neka bizarna statistika koju vredi voditi. Priznajem, u prethodnim sam uglavnom ja bio taj koji je tražio đavola, ali sad... ovaj put je bilo drugačije.
„Šta je trebalo da uradim? Da pustim da me prebije pred svima? Ne kapiram. Samo sam se branio, jebote!"
„Stefane! Ne psuj pred direktorom škole!" vrisnula je moja majka. Glas joj je pukao naglo, kao da je sve vreme samo čekala pravi trenutak da eksplodira.
Naravno. Psovka i njen poljuljani ugled su problem, a ne to što mi glava puca. Nije me čak ni pitala da li sam dobro, kako mi je usna ili da li me išta boli. Ne, nju je bolelo uvo za mene. Bolelo ju je samo šta će komšiluk i profesori misliti o nama.
Osetio sam kako mi pritisak raste, onaj poznati vreli talas koji mi udara pravo u glavu. Krv mi je lupala u slepoočnicama kao bubanj na severnoj tribini. Zar je stvarno toliko teško matorcima da shvate jednu prostu stvar - da sam se branio? Ilija je prvi krenuo, svi su to videli, ali niko neće da zucne o tome. Strah je čudo, i laki put ka nepravdi.
Direktor Milan je polako sklopio fasciklu. Zvuk plastike koja naleže na papir odjeknuo je kancelarijom poput giljotine. To je to. Smrtna kazna koja me čeka, spakovana u jedan dosadni birokratski potez.
„Slušaj ovako..." zastao je i pogledao me pravo u oči. „Ja više ne mogu da te tolerišem. Prešao si sve granice." Glas mu je bio jezivo miran, a to je bilo gore od svake pretnje. Onaj osećaj kada znaš da je protivnik pobedio, a ti ne možeš da uradiš apsolutno ništa da preokreneš rezultat.
„Moraću da te izbacim iz škole. Dosta je bilo. Bićeš prebačen u Ekonomsku školu, kod mog starog prijatelja."
Spustio je papir na sto, pravo ispred moje majke. Na stolu je ležalo rešenje o premeštaju - tačnije, moja presuda. To je bila moja tačka pucanja. Niko me nije pitao da li želim da idem, niko nije konsultovao mene. Sve je ovo već ranije smislio, spakovao mi je izbacivanje iza leđa dok sam ja još verovao u neku pravdu.39Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡbqmFltw5Uy
„Izbacujete me iz škole zbog glupe tuče? Zbog koje, usput, nisam ja kriv, već Ilija," upitao sam sarkastično. Njemu titraju jaja, a mene čiste kao mrlju sa stola.
„Nisi mi ostavio drugu opciju. Ako prokockaš i ovu šansu, možeš slobodno da se pozdraviš sa diplomom u maturom."
Majka je zgrabila onaj papir kao da je dobitni tiket od milion evra. Pogled koji mi je uputila bio je pun otrova upućenog meni.
„Čuješ li ti šta ti čovek kaže? Ja bih te izbacila direktno na ulicu, a on ti još pruža novu šansu! Zahvali se direktoru, odmah!"
„Ma kako da ne..." prevrnuo sam očima. Još samo da mu poljubim ruku zato što me je izbacio iz škole.
„Jezik, Stefane!" dreknula je i zakoračila ka meni, spremna da mi zalepi šamar pred njim.
„Nema potrebe za tim, gospođo," rekao je direktor mirno. „Samo neka njegov odlazak prođe bez problema."
Ustao je iz svoje kožne fotelje i prstom pokazao kevi gde da ostavi trag. „Samo se potpišite ovde, da ste saglasni. Evo i hemijske, uzmite moju." Majka je, bez trunke razmišljanja, uzela tu njegovu fensi hemijsku i stavila potpis na moju sudbinu.
Direktor je spojio vrhove prstiju i mirno posmatrao prizor, uživajući u predstavi koju je sam režirao. Taj njegov pobednički stav me je izjedao više nego majčino razočarenje. Otarasio me se jednim potezom, kao da izbacuje smeće iz kancelarije, a moja draga majka mu drži kantu. Kakav šupak od čoveka, ja ne verujem, brate.
Keva ne shvata da nas je više ponizio nego što nam pomaže, navodno...
„To bi bilo to. Slobodni ste. Stefane, ne moraš da se vraćaš na ostale časove," bilo je poslednje što je izašlo iz tih njegovih pokvarenih usta.
Majka je zgrabila torbu, a onda me pogledala onim svojim pogledom, koji je značio da je auto jedino mesto gde je niko neće čuti dok se bude istresala na mene.
„Ajde, izlazi napolje. U kazni si do daljnjeg, Stefane," promrmljala je kroz zube.
Krenuo sam ka izlazu, ali sam zastao na samom pragu. Okrenuo sam se i pogledao ga poslednji put. Već se vratio svom kompjuteru, kao da se ništa nije desilo malo pre. Kao da ja nikad nisam ni sedeo u toj stolici. Kao da ja nikad nisam ni postojao.
Vrata kancelarije su se zalupila uz tup zvuk koji je odjeknuo praznim hodnikom. Časovi su uveliko trajali. Išao sam polako, dok je majka ubrzano koračala ispred mene, gunđajući psovke sebi u bradu.
„Stefane? Šta se desilo?" začuo se poznat glas iza mojih leđa. Bila je to profesorka Dragana.
„Profesorka, izgleda da se više nećemo družiti," nabacio sam onaj svoj klasični, kiseli osmeh. Osetio sam kako me posekotina na usni ponovo zateže.
„Kako to misliš?" zbunjeno me je pogledala. Očigledno nije bila deo direktorovog prijateljskog kruga, pa nije znala za njegove planove sa mnom.
„Izbačen sam iz škole... jebiga." Reč je ostala da lebdi u holu, teška i prljava. Trudio sam se da sakrijem ono što sam stvarno osećao, ali maska je polako pucala.
Lažni osmeh mi je bio jedina odbrana. A onda me je majka grubo povukla za rame. „Marš u kola! Odmah!"
Nisam imao više snage za borbu. Pa sam samo poslušao i krenuo napolje, bez ijedne reči.
Profesorka je ostala da stoji nasred hola, nepomična, dok su se naši koraci udaljavali i nestajali u tišini. Nisam se okrenuo. Nisam znao da li konačno odlazim iz ovog pakla u drugi, ili zapravo bežim sa poslednjeg mesta gde je neko bar pokušao da me razume.
Jedno sam znao. Ovo je bio poslednji put da sam razgovarao i video Draganu, moju profesorku fizike.39Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡC2eCsrnnLG
and then Add to home screen.