Spustio sam ranac pored klupe, polako, ne skidajući pogled sa njega. Mišići na vratu su mi se sami od sebe zategli. Kod njih to nikad ne prestaje - to stalno loženje, to večno merenje čija je ulica i čiji je kraj.
Ilija nije bio samo običan delikvent iz kraja - on je bio institucija straha u našoj školi. Onaj tip koji tripuje da je gazda škole. Nabijen kao da mu je teretana jedina kuća, nosio je tu svoju kratku, kestenjastu kosu sa nekom čudnom, vojničkom ozbiljnošću. Ali najgori je bio taj njegov pogled. Oči, plave i prezirne, stalno su te skenirale, nepredvidljive kao murija u civilu. Nikad nisi znao da li te gleda jer mu smetaš ili samo čeka pravi trenutak da ti pokaže gde ti je mesto.
„Šta ti smeta?" upitao sam, glasom koji je bio hladniji nego što sam se osećao.
Ustao je polako, sa onim poluosmehom koji ne traži odgovor, već problem. „Hoću da skineš to sranje sa sebe." Zgrabio je prstima ivice mog čili duksa i cimnuo me ka sebi, tek toliko da mi pokaže da može. Za njega, to je bila samo provokacija. Za mene, to je bila druga koža. „Ili ću ja da te skinem, a?"
„Priđi, pa probaj, siso."
Te dve reči su bile okidač. Prišao mi je, unoseći mi se u lice toliko blizu da sam mu video svaku poru, svaku sitnu kap znoja na čelu. Mrzeo sam kad mi se neko unosi u lice. Više od svega, brate... A on je to dobro znao.
„Poslednji put ti kažem, brate. Skidaj to." Glas mu je sada bio nizak, skoro miran, onaj ton koji prethodi sranju.
Odmahnuo sam glavom. Nema šanse. Sledeći trenutak, udarac. Pesnica me je pogodila pravo u jagodicu, toliko jako da mi je samo zazvonilo u ušima. Zaneo sam se u stranu, zamalo zakačivši ivicu klupe, ali bol nisam ni osetio. Samo onaj ludački pritisak u glavi i bes koji prži sve pred sobom.
Možda sam se zajebao... Ma ko ga jebe.
Uzvratio sam. Instinkt je bio brži od misli. Udario sam ga jednom, pa još jednom, onako iz zaleta sa svom snagom. Možda je bio viši, možda snažniji, ali ja sam iza sebe imao godine tribine, kiše i hladnog betona. Ovaj duks neće skinuti sa mene dok god dišem i stojim na nogama.
To nije bio samo komad garderobe iz butika. To je bilo pitanje ko si i koliko smeš da stojiš iza toga.
Stolice su počele da padaju po podu, zvuk koji je parao uši. Neko je vikao da prestanemo, neko je navijao, čuli su se blicevi i prigušeni smeh onih koji sukob uvek gledaju kroz ekran telefona.
Povukao sam Iliju nazad. Pali smo preko klupe, a noge su mi se zapetljale u stolicu. Za sekund je svojom težinom preuzeo bolju poziciju na podu. Podigao sam šake iznad lica. Njegovi laktovi su se obrušavali, jedan za drugim, dok sam pokušavao uporno da zaštitim lice.
Metalni ukus krvi ispunio mi je usta. Nisam osećao bol. Osećaj je bio takav da nisam ni primetio koliko su zapravo njegovi udarci bili snažni. U tom trenutku više nije bilo važno ko je Delija, a ko je Grobar. Bilo je samo pitanje dostojanstva. Ko će prvi ostati dole, a ko će ustati kao pobednik.
„Dosta! Vas dvojica, odmah da ste prekinuli!"
Vrata su tresnula o zid. Profesorka fizike, Dragana, utrčala je bleda, sa rukama podignutim kao da pokušava da zaustavi požar koji je već progutao sve. Osetio sam njene ruke na svojim ramenima, drhtave i neobično nežne dok nas je čupala iz klinča.
„Ej bre! Povređujete se!"
Tog dana sam mislio da je to samo još jedna tuča u nizu ove godine. Nisam znao da ću zbog nje pakovati stvari iz ove škole.37Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ83V1eUehFu
and then Add to home screen.