Kristina
„Kažem vam, biće bar tri nula," dobacio je Nikola, dok mu je glas odzvanjao kroz učionicu punu dima elektronskih cigara.
Stajali smo kod profesorkinog stola, na našem mestu pored prozora gde je sunce uvek najjače peklo. Vazduh je bio težak - ne samo od mirisa jagode i manga iz vejpova, nego i od tračeva koji su leteli na sve strane.
Moja najbolja drugarica mi je upravo prepričavala sinoćni izlazak. Slušala sam kako je završila na splavu sa likom koji je bar deset godina stariji od nje. Ludača. Nije mu čak ni ime zapamtila, a završila je u njegovom stanu negde na Kotež dvojci.
„Ljubi tebe tvoja drugarica, ali ti stvarno nisi normalna, ženo," prokomentarisala sam.
„Brate, znaš kako je bio sladak... Nisam mogla da mu odolim, Kris," rekla je, pokušavajući dlanom da sakrije crvene obraze. Mukica.
Uvek je bila takva. Onaj tip devojke koja ide pravo na ono što želi. Stariji momci, separei, splavovi - to je bio njen domaći teren. Uvek spremna za haos, dok sam ja, za razliku od nje, volela da imam kontrolu. Želela sam mir i da budem vezana za jednu osobu. Ili sam bar tako mislila.
„Teško je poverovati u to, kad je tvoj izbor frajera dvadeset pet plus," rekla sam i laktom je blago gurnula u rebra.
„Dvadeset šest," ispravila me je mrtva ozbiljna, kao da ta jedna godina menja celu stvar.
Zastala sam na trenutak. „Molim?"
Ostala sam zatečena njenom izjavom. Nije imala ni trunku straha da izlazi sa starijim momcima. Mogli bi da joj urade bilo šta, tako mladoj i naivnoj klinki. Ali ne, ona je bila taj predator koji juri njih, ne oni nju.
„Dvadeset šest. I ima firmu," ponovila je odlučno, a meni su usta ostala poluotvorena koliko sam bila šokirana.
„Nađa, to što ima firmu ne znači da je manje čudno što si završila kod njega posle četiri koktela."
„U stvari, pet koktela, Kris," ispravila me je ponovo, ponosna na svoju izdržljivost.
Prevrnula sam očima. „Ti si hodajuća reklama za loše odluke, budalo."
Ja sam za nju bila devica, totalna suprotnost. Iskreno, nikada nisam volela klubove, splavove i svu tu buku dok nisam počela da se zabavljam sa Nikolom. Posle sam izlazila uglavnom zbog njega, da ne budem samo njegova dosadna devojka. Inače, najradije bih ostala kod kuće uz neku knjigu ili seriju sa Netfliksa. Često su mi govorili da sam smaračica i da ne umem da se provodim, pa sam digla ruke i pustila ih da me vuku za sobom gde god požele, samo da me ne bi više smarali.
Nekada se zapitam da li sam ja stvarno toliko dosadna... ili mi samo ne treba taj haos i zabave na jednu noć da bih se osećala živom.
„A ti si hodajuća reklama za dosadu, brate," uzvratila je Nađa bez razmišljanja.
„Izvini, dušo, što ne volim da me neko oslovljava sa "mala" dok mi polupijan naručuje taksi da idem kući," odgovorila sam joj uz blagi smešak.
Nađa je prsnula u smeh slušajući moje gluposti. Bile smo potpuno različite, ali smo ipak nekako završile kao najbolje drugarice. Nađa, moja ludača... mnogo puta me je pokrivala kada sam bila u nevolji.
„Joj, Kris, da si ga samo videla... Imao je onu neku energiju..." Zastala je, grižeći usnu dok je tražila pravu reč da ga opiše.
„Kriminalca?" dobacila sam.
„Ne! Direktora."
Direktora? Okej, sad sam već polako počela da zamišljam tu scenu i postalo mi je malo muka. Fuj.
„To je ista stvar, samo sa odelom," rekla sam. Direktor ili kriminalac, to mu dođe isto.
Naslonila je glavu na moje rame, a njena teška, crna kosa se potpuno pomešala sa mojom. Izgledale smo kao jedna osoba, dok su nam se pramenovi preplitali iza leđa, praveći haos od crne i smeđe.
Sreća pa nas momci iz odeljenja nisu slušali. Pakao, mislili bi da smo skroz skrenule s uma.
„Znaš šta je najgore?" nastavila je, a ja sam je strpljivo slušala. Ni sama ne znam zašto uvek proživljavam njene katastrofe kao da su moje.
„Šta?" pogledala sam je radoznalo.
„Mislim da mi se stvarno sviđa," rekla je tako tiho da sam je jedna čula. Tu sam je prvi put tog jutra pogledala ozbiljno, bez zezanja.
„Koliko dugo ga uopšte znaš?" pitala sam, unapred znajući odgovor koji sledi. Nema šanse da je ovo išta ozbiljno - samo još jedna njena faza koja će izvetriti posle par dana.
„Umm... pa... od sinoć," priznala je, izbegavajući mi pogledom.
Mukica. Već unapred vidim čitav film u njenoj glavi. Pronaći će ga ponovo. Zalepiće se za njega kao luda. Pa će plakati, pa će na kraju skapirati i sama da ga nikad nije ni volela, nego joj je samo bilo zabavno.
„Bože sačuvaj," izustila sam i nisam mogla da se ne nasmejem. Upsić, Nađa.
Jer Nađa je bila čisti haos. I nekako je uvek uspevala da preživljavala sopstvene katastrofe. One u koje je sama, bez razmišljanja, uvek upadala. Za razliku od mene. Ja sam svoje pažljivo planirala. I možda je to bilo još gore.34Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡzT2ggWnszz
„Joj bre, nije sme..." nije stigla da završi, jer joj je pogled pobegao negde iza mojih leđa.
Nađa je momentalno ućutala. Ispravila je leđa i promenila izraz lica u onaj svoj neutralni, školski Nađa mod. Umela je uvek tako - da sakrije emocije i navuče masku u sekundi. Kao da ih ima nekoliko spremnih u džepu i samo ih vadi po potrebi.34Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡCu0fuMhF6t
Okrenula sam se. Nikola je prilazio sa Mihajlom, svojim najboljim drugom. Uvek je hodao tako, kao da je cela učionica njegova privatna svojina, sa onim blagim, samouverenim osmehom koji mu nije silazio s lica.
„Šta ste se vas dve toliko raspričale?" pitao je glasom koji je bio dubok i nekako previše siguran za nekoga ko ima jedva osamnaest godina.
„Pričamo o mojoj kolekciji parfema," slagala je Nađa bez da trepne, dok sam se ja samo kiselo nasmešila.
Nikola nije ni sačekao da išta kažem. Zakoračio je u moj prostor i privukao me ka sebi, onako posesivno, bez pitanja. Spustio je ruku na moj potiljak, prstima mi lagano prošao kroz kosu i poljubio me.34Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ3OgzSuwf2y
„Sutra dolazim po tebe oko pet. Crni BMW će čekati najlepšu Grobarku ispred kuće," šapnuo mi je uz samu usnu, potpuno ignorišući to što Nađa pored nas prevrće očima.
Osetila sam miris njegove žvake od peperminta i onaj skup parfem koji mu je otac doneo iz inostranstva. Miris sigurnosti, i malo gušenja.34Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡqI2zajvlAZ
„Jedva čekam, Nidžo. Uželela sam se Partizana."
Bilo je to klasično petak ujutru raspoloženje. Dosada, planovi za utakmicu i Nikolin ego koji je ispunjavao svaki ćošak učionice. Sve dok se vrata nisu otvorila uz tup udarac o zid.
Učionica je u sekundi utihnula.
Novi dečko je uleteo bez reči. Nije gledao ni levo, ni desno. Hodao je sporo, ali ne nesigurno. Više kao da ga savršeno zabole gde se nalazi i ko sedi oko njega. Faca mu je bila nadrkana, kao da u sebi preklinje dan da je uopšte morao da kroči među nas prisutne.
Na prvom času nas je razredni obavestio da dolazi novi učenik. Iskreno, očekivala sam samo još jednog razmaženog dečka koji se seli jer mu je dosadno. Baš kao i većina mojih prijatelja.
Ali, izgleda da sam se prevarila. I po izgledu i po stavu. Videlo se da on nije bio šminker. Pre bih rekla da je on samo još jedna propalica iz krajeva.
Po svemu sudeći, verovatno je izbačen iz prethodne škole zbog nečeg ozbiljnog. Najverovatnije neka tuča ili nešto još gore. Donja usna mu je bila blago razbijena, a zglobovi na rukama oguljeni.
Nije delovao kao neko ko se izvinjava bilo kome. Mislim da je Nikola upravo dobio svoju prvu pravu konkurenciju.
„Gledaj ga kakav je, obučen kao poslednji klošar," dobacila je Nađa onim njenim podrugljivim tonom.
Inače mi je stvarno dobra drugarica, ali ume da sudi ljudima samo po tome šta imaju na sebi. Nikada mi se nije sviđala ta njena snobovska strana. Ali tako ti je to kad si deo bogate porodice u gradu - ljudi te gledaju kao da si iznad njih, pa se trudiš da po svaku cenu tamo i ostaneš. Mama mi je stalno nabijala na nos da moram da budem lepa, nasmejana i besprekorna, bez obzira na sve. Kao da je ta ljuštura spolja važnija od svega što nosiš unutra.
Ispod te njegove nandrndane face, imao je skroz kratku crnu kosu, skoro na nulu. Brada mu je bila u onoj muževnoj fazi kad tek kreće ozbiljno da raste, taman toliko da mu doda onaj grub, opasan izgled. A oči... tamne, baš tamne. One što te probodu i kao da te skeniraju, tražeći ti slabu tačku.
I na sekund sam imala osećaj da je pogledao pravo u mene. Glupost. Umislila si, ženo, iskuliraj.
„Au, Kristina... Pogledaj gde je seo ovaj," trgao me je Mihajlov glas iz misli.
Pogledala sam i ostala u šoku. Zar stvarno? Bukvalno je seo u moju i Nikolinu klupu. I prvi put ovog jutra, Nikolin onaj njegov "ja sam najjaci" osmeh je nestao. Tačno sam znala šta to znači.
Naravno, Nikola, kao Nikola. Čim je video šta se dešava, krenuo je pravo ka klupi i novom dečku, besan i naduren kao da mu je neko polomio ego, a ne samo zauzeo stolicu. Videlo se iz aviona da je raspoložen za neko ozbiljno sranje. Ovo se neće dobro završiti... kažem vam ja.
Odmah sam pošla za njim, pokušavajući da ga stignem pre nego što napravi neku glupost. Nikola je oduvek bio taj tip - najpopularniji dečko u školi, uvek okružen masom i devojkama koje mu se lepe ko muve na med. Samopouzdanje mu se moglo opipati u vazduhu, bukvalno je hodao kao da je cela škola njegova teritorija.
„Brate, to je moje mesto!" podviknuo je. Nije urlao, ali mu je glas bio pun neke potisnute agresije. Taktika zaplašivanja protivnika galamom - to je uvek bio Nikolin prvi korak.
Srce mi je preskočilo kad su im se pogledi ukrstili. Novi dečko je ostao potpuno miran, ravnodušan, kao da ispred sebe ima malo dete koje vrišti jer mu nisu kupili igračku. Samo ga je odmerio onom svojom hladnom facom i blago se osmehnuo, tek onako, provokativno. Dečko stvarno ima petlju.
„Čuješ li me ti, bre?" Nikola je tresnuo dlanom o klupu, pokušavajući da ga izbaci iz takta, da ga natera da reaguje. Tišina je trajala par sekundi, a onda...
„Pa?" odgovorio mu je novi dečko, najlaganije moguće, ne pomerivši se ni za milimetar.
Učionica je još jednom na trenutak utihnula. Svi su se skupili oko naše klupe kao da gledaju boks meč u Vegasu, a ne glupu svađu zbog jebene klupe. Stvarno mi nije bilo jasno zašto im je ovo uopšte trebalo.
„Pa, ustani sa tog mesta!" mogla sam da vidim kako Nikoli oči sevaju od besa. Stvarno se iznervirao, mnogo više nego što bi iko normalan reagovao zbog obične stolice.
Ali, zapravo, nije ni bilo do mesta. Nikola je besneo jer ga novi dečko nije slušao, za razliku od ostalih dečaka koji su mu se obično sklanjali s puta i povijali pod noge. Još od prve godine niko iz razreda, pa ni iz škole, nije smeo da mu stane na crtu. Bar do sada...
Jedan deo mene je vrištao da se umešam i prekinem ovu glupavu raspravu, dok mi je drugi govorio da ćutim i ostanem po strani. Šta ako se stvarno potuku? Profesorka samo što nije ušla u učionicu, a njih dvojica bukvalno stoje na ivici tuče.
Novi dečko se samo kiselo nasmejao i dobacio Nikoli pravo u facu. „Boli me kurac, druže."
Fenomenalno. Sva pamet i logika padaju u vodu kad prorade muški ponos i inat. Ovo više nije bila rasprava oko klupe, već rat dva ega. Samo sam se pitala ko će prvi da pukne i napravi taj prvi, nepovratni potez.
„Poslednji put ti govorim, brate. Ustani sa stolice i gubi se sa mog mesta!"
„Koliko vidim, stolica je bila prazna dok je ja nisam zauzeo. Nigde ne vidim tvoje stvari," novi dečko ga je isekao rečenicom kao skalpelom. Bio je potpuno miran, što je Nikolu izbacivalo iz takta više od bilo kakve psovke.
„Šta ti umišljaš ko si? Znaš ti uopšte ko sam ja, debilčino glupa?"
„Znam, brate. Samo još jedan razmaženi tatin sinčić, jel da?"
I to je bilo to. Te reči su Nikoli presekle sve živce u telu. Momentalno je ščepao novog dečka za kragnu dukserice i trznuo ga naglo uvis, podigavši ga svom snagom tako da su stajali oči u oči.
Bili su u milimetar isti. Ista visina, isti onaj agresivan pogled koji prži. Napetost se mogla opipati, obojica su gorela iznutra. Znala sam da je samo pitanje sekunde kada će sve otići dođavola.
„Šta si rekao?! Hoćeš sad pičku da ti polomim?!"
Nikola mu se uneo samo u facu, a novi dečko je reagovao u deliću sekunde. Skupio je svu snagu u ramenima i snažno ga odgurnuo od sebe. Nikola je bukvalno poleteo unazad, spotakao se o nogu klupe i prosuo se po podu, tresnuvši glavom o ivicu klupe iza sebe. Taj tup zvuk udarca je odjeknuo celom učionicom.
„Ej, ej! Polako, momci!" vrisnula sam i potrčala ka Nikoli. Ležao je na podu, držeći se za glavu, vidno ošamućen. Izgleda da je tresnuo jače nego što sam mislila. Znala sam da će se nešto ovako desiti - moj osećaj me retko prevari, naročito kad miriše na sranje.
„Nikola, jesi li dobro?" čučnula sam pored njega. Ruke su mi se tresle dok sam mu sklanjala pramen kose sa potiljka da proverim da li krvari. U grudima me je stezalo, iako mi često ide na živce, nisam želela da ga vidim povređenog.
Nije mi bio simpatičan uvek, daleko od toga, ali ovo... ovo nisam želela da gledam.
„Dobro sam, dobro sam," promrmljao je kroz stisnute zube. Pogled mu je bio mutan, fokus nula, ali je i dalje pokušavao da se osloni na ruke i ustane, spreman da nastavi tamo gde je stao.
Instinktivno sam pogledala ka novom dečku. Ne znam šta sam očekivala - neko izvinjenje, opravdanje, bar trunku kajanja u očima? Ali, ništa. Čista nula, brate. Nikola je mogao ozbiljno da se povredi, iako na svu sreću nije.
Stajao je tamo pored klupe, hladan kao špricer, kao da se malo pre ništa nije desilo. Ruke opuštene, ramena mirna... Kao da je upravo odložio olovku, a ne oborio najjačeg lika u školi na pod.
„Alo, bre! Dođi ovamo!" Mihajlo je već krenuo da uleti u sukob i odbrani Nikolu. Ruka mu je poletela napred, ali ga je glas profesorke ukopao u mestu kao hladan tuš.
„O čemu se ovde radi, deco?" začulo se sa vrata.
Njena pojava je presekla tu neprijatnu tišinu kao nož koji probija sve arterije u telu. Gomila koja se skupila oko naše klupe razbežala se brzinom svetlosti, svako je u panici potrčao na svoje mesto.
„Ništa, profesorka. Malo se upoznajemo sa novim učenikom," ubacio se Mihajlo onim svojim ljigavim tonom, pre nego što je iko drugi stigao da zucne.
„Nadam se da je tako..." sumnjičavo je odgovorila, dok nam je pogledom prelazila preko lica. „Sedite svi na svoja mesta! Danas radimo zadatke, udžbenik strana 201, tamo gde smo stali prošli čas."
Vratila sam se na svoje mesto, tačno pored novog dečka koji je tvrdoglavo ostao da sedi u mojoj i Nikolinoj klupi. Izvadila sam udžbenik, otvorila tu dvesta prvu stranu, ali... mozak mi je bio na ispaši. Fokus nula. Oči su mi stalno bežale u stranu, ka njemu.
I dalje je bio nepomičan. Kako neko može da bude toliko pribran nakon ovoga? Kako možeš da budeš tako nesvestan da si nekoga mogao ozbiljno da povrediš?
Najgore od svega - sada sam ja ta koja mora da sedi pored ovog probisveta do kraja godine. Ako nastavi ovako da tera inat, ne gine mi svakodnevna glavobolja.
Nikola je, naravno, seo odmah ispred nas. Oterao je Lakija sa stolice kao da je običan komad nameštaja koji mu smeta. Iako mi je bio okrenut leđima, bilo mi je bar malo lakše što je tu. Blizu.
Pokušala sam da se smirim, ali vazduh između mene i novog dečka bio je nepodnošljiv. Napetost je bila brutalna, bukvalno se osećala u nozdrvama. Poznavajući Nikolu i Mihajla, oni ovo neće pustiti niz vodu. Treći čas, a već je proglašeno ratno stanje.
Osvetiće mu se prvom slobodnom prilikom, to je sigurno. Novi dečko očigledno nije svestan da je upravo objavio rat mom Nikoli i celoj ekipi. A ja sam, ni kriva ni dužna, završila u prvim redovima tog fronta.34Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡnxO7H26JLR
and then Add to home screen.