Kristina53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ3q3TUJ5whi
Kada sam podigla pogled, dočekale su me njegove oči. Nisu bile samo crne: bile su poput prolivenog crnog mastila - sirove, teške i duboke. Osećala sam kako me taj pogled obeležava, kao mrlja koju nikada neću moći da sperem sa kože53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡXhm2nyBydI
„A gde ti je dečko? Zašto si sama?" pitao je odjednom.
Bacio je izgoreli filter na beton i divljački ga zgazio patikom. Pušio je klasične, jeftine cigarete, potpuno drugačije od mog Nikole. Nikola je uvek kupovao najskuplje stvari - bilo da je u pitanju vejp ili boks stranih cigareta, svejedno. Uvek je morao da drži nešto u ustima.
„Nismo se čuli ceo dan. Majmun," promrmljala sam kroz zube, ne trudeći se da sakrijem bes. „Dođe mi da ga zadavim."
Stvarno mi je u poslednje vreme išao na živce. To njegovo nejavljanje i nestajanje kada ode negde sa društvom, kao da sam poslednja osoba na svetu koje se seti. A od mene je stalno očekivao da se javim iste sekunde čim me pozove. Čak mi ni maločas na času nije ljudski mahnuo - samo me je pogledao onako usput, kao da se jedva poznajemo.
Stefan se kratko, ironično osmehnuo. „Pa ti mu uzvrati istom merom."53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ4KG7ZD6nNF
Eh, kad bih ja mogla tako nešto da uradim... Previše sam popustljiva kada je Nikola u pitanju. Valjda ga toliko volim da me je strah da ga ne izgubim, pa gutam stvari koje ne bih smela.
„Ma znam... Nisam ja sposobna za takve igre," slegnula sam ramenima.
Stefan je umesto odgovara samo skrenuo pogled ka glavnom ulazu u školu. U tom trenutku vrata su se otvorila i gomila učenika je počela da se izliva u dvorište. Tek tada sam se trgla i shvatila da je zvonilo za kraj tog prvog časa.
Nikola, Mihajlo i Nađa izašli su među prvima i, naravno, odmah me spazili kako sedim na klupi tik pored Stefana. U sekundi su promenili pravac i krenuli pravo ka nama. Sjajno. Šta ću sad? Šta uopšte da im kažem, a da izbegnem glupa pitanja i njihove bolesne zaključke?
Nikola je prilazio brzim, oštrim koracima, a sa ove razdaljine mogla sam jasno da uočim ljubomoru i bes u njegovom pogledu. Klasični Nikola. Kad god me vidi u blizini nekog drugog lika, gleda me tim očima kao da sam uradila nešto najgore na svetu.
Nisam stigla ni da ustanem, a Stefan je već bio na nogama. Bez ijedne jedine reči, okrenuo se i produžio u suprotnom smeru. Nije mi rekao ni "ćao." Samo je ustao i otišao. Divno. Imam dva umišljena kretena u životu, gde ćeš bolje od toga, Kris?
„Kris! Šta on traži s tobom?!" dreknuo je Nikola čim je prišao, potpuno van sebe. Njegov glas je bio toliko glasan i napet da se nekoliko ljudi oko nas odmah okrenulo da vidi šta se dešava. Osetila sam kako mi obrazi gore od sramote.
„Samo smo pričali, Nikola. Pravio mi je društvo da ne bih sedela sama kao debil."
„Pričali?" ponovio je ironično, unoseći mi se u facu. „Video sam kako se smeškate jedno drugom izdaleka."
Nisam mogla da verujem da me ovako javno ponižava i praktično pravi kurvu od mene. Nikada ga u životu ne bih prevarila. Volim Nikolu, više nego bilo koga, a Stefan... Sa Stefanom sam prokleto sedela na klupi i vodila sasvim običan razgovor. Samo smo prijatelji. Valjda. Možda nismo ni to, samo smo, jebeno, pričali! Šta sam toliko loše uradila da me napada pred svima?
„Nikola... Prekini da se dereš. Svi gledaju u nas," rekla sam oštro, podižući prst ispred njegovog lica da ga urazumim.
„Zašto da se ne derem? Lik me je napao, uzeo moje mesto u našoj klupi, a ti sad blejiš i ćaskaš sa njim. Koji kurac, Kristina?!"
Zgrabila sam ga čvrsto za lakat i povukla u stranu, iza ugla škole, dalje od radoznalih pogleda. Najviše me je bolelo što je napravio scenu pred Nađom i Mihajlom. Mrzim kada to radi u javnosti, mržnja mi se skupljala u stomaku od tog njegovog stava da sam ja njegovo privatno vlasništvo koje mora da kontroliše.
„Nikola, nemam apsolutno ništa sa Stefanom, shvati to više! Dečko sedi pored mene u klupi do kraja godine, valjda je normalno da progovorimo dve rečenice a da to ne bude smak sveta?!"
Videla sam kako mu se vilica zateže do pucanja. Bes je bukvalno ključao ispod površine, a plava vena na čelu mu je opasno iskočila - znak koji sam već previše dobro poznavala.
„On je opasan, Kristina. Povrediće te," mrmljao je, a njegov glas je više zvučao kao pretnja i naređenje nego kao iskrena zabrinutost.53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡmD0NArzDFV
„U školi smo, Nikola, zaboga! Neće mi ništa uraditi i ti to dobro znaš. A i umem valjda sama da se brinem o sebi," sasekla sam ga.
Bila sam besna, ali sam znala da govorim istinu. Niko normalan ne bi napravio sranje usred školskog dvorišta. Razgovor sa Stefanom je bio potpuno bezazlen... sve dok se Nikola nije pojavio da glumi šerifa.53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡRA3dLES7vT
„Ne zanima me, Kristina. Ne želim da te vidim u njegovoj blizini, a još manje da pričaš sa tim debilom."
Sad je počeo i da mi određuje sa kim smem da progovorim reč? E pa, dosta je. Prešao je svaku granicu. Odakle mu pravo da mi naređuje i pravi bolesne ljubomorne scene bez ikakvog razloga? Nisam uradila apsolutno ništa pogrešno.
„Kad smo već kod toga... Gde si ti bio juče, gospodine?"
„Bio sam sa Mihajlom. Rekao sam ti već. Imali smo neke obaveze," odgovorio je hladno, ponovo menjajući izraz lica u onu njegovu neprobojnu masku. I dalje je vešto izbegavao da mi kaže istinu.
„Kakve obaveze, Nikola?" ovog puta nisam nameravala da se povučem. Šta je to toliko važno i tajno da njegova devojka ne sme da zna?
„Ne mogu da ti kažem. Već smo pričali o tome, Kristina."
„Ma jel? To ne možeš da mi kažeš? Ali zato možeš mene da razapinješ pred celom školom jer sam progovorila dve reči sa Stefanom!"
„Kristina..." pokušao je da me uhvati za ruku, ali sam se izmakla. Ne znam šta mi je bilo, ali sve ono što sam danima skupljala i gutala u sebi konačno je eksplodiralo i pokuljalo napolje.
„Juče te ceo dan nije bilo! Nisi mi poslao nijednu jedinu, jebenu poruku! Ni jutros se nisi udostojio da se javiš, nego si čekao da dođem u školu da bi mi pravio scene! A da ne spominjem subotu. Imali smo dogovor da dođeš kod mene, ali ne... Ti si otišao na žurku da se drogiraš!"
„Bezveze se ljutiš na mene," slegnuo je ramenima, potpuno nezainteresovano.
„Imali smo posla, nisam stigao da ti se javim. Svakako smo se videli danas, sad se gledamo. Ne shvatam, brate, u čemu je problem."
„Problem je što ja ne mogu više ovako, Nikola. Završila sam," rekla sam, a glas mi je napukao od besa i muke.
„Kristina, čekaj, jebote!"
„Mislim da je najbolje da napravimo pauzu," izgovorila sam, a te reči su mi zvučale neverovatno teško, ali i oslobađajuće.
„Previše se svađamo, Nikola. Treba mi malo prostora da razmislim o svemu."
„Ti si to ozbiljna, Kristina? Ostavljaš me zbog Stefana, jel tako?!"
U očima mu se video čist, povređeni muški ego.
„Kako možeš tako nešto uopšte da kažeš?" pogledala sam ga sa prezirom.
„Uvek sam bila uz tebe, trpela sve tvoje ispade, a ti me i dalje optužuješ da te varam. Dosta je."
Okrenula sam se na petama i besno krenula ka sali za fizičko, ostavljajući ga da stoji tamo sam na travi iza škole. Suze su mi divljački peckale oči, ali sam stezala zube jer nisam želela da mu pružim to zadovoljstvo da me vidi kako plačem. Već neko vreme me uporno ponižava i gazi, kao da mu je to postala svakodnevna navika, a ni trunke kajanja nikada nisam videla u tim njegovim očima.
Jednostavno ne mogu da budem sa osobom koja će me stavljati u isti koš sa najgorim kurvama svaki put kada progovorim sa nekim muškarcem. Nisam želela da se sve završi ovako, na jebenoj klupi usred škole... ali možda je pauza zaista najbolja stvar za oboje.
U ženskoj svlačionici je bilo užasno zagušljivo. Ne zbog neprijatnih mirisa, već zbog teškog oblaka pomešanih skupih parfema i jeftinih dezodoransa u spreju koji su se sudarali u vazduhu dok su se devojke presvlačile. Većina njih je već bila spremna u sportskoj opremi i izašla u salu. Ja sam, naravno, debelo kasnila. Hvala Nikoli i našoj glupavoj svađi.
Nađa je bila jedina koja je ostala unutra. Sedela je na drvenoj klupi i nemo me posmatrala, očigledno odmah provalivši po mojoj faci da se desilo neko sranje.53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡEvX8fAOsyk
„Naporan je, Nađa," sela sam pored nje i sakrila lice dlanovima. „Guši me. Stalno mi naređuje, proverava me i optužuje za stvari koje nisam uradila."53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡGlq3tMBTmo
„Znam, Kris... Ume da bude nepodnošljiv kad istripuje nešto u svojoj tupavoj glavi," uzdahnula je Nađa, a onda me uhvatila za rame.
„Ali... realno, nećeš naći bolju priliku od njega u ovom gradu. Bogat je, Kris. Kad napuni devetnaest, ćale mu predaje celu firmu i fabriku. Ne smeš tek tako da prokockaš takvu priliku, ženo."
„Uh, ista si kao moji roditelji," prevrnula sam očima, osećajući kako mi se želudac okreće.
„I oni mi stalno ispiraju mozak tom istom, jebenom pričom."
Uz uzdah sam skinula svoju Nike majicu i iz torbe izvadila opremu za fizičko. Bela majica i crni šorc - školska pravila su bila jasna i rigorozna. Bez sportske opreme nema ulaska u salu, a to automatski znači neopravdani čas.
Otkopčala sam svoj beli čipkasti brus i nabrzinu ga zamenila crnim, pamučnim sportskim topom, onim koji čvrsto stoji uz telo i drži sve na mestu tokom trčanja. Mnogo je udobniji za fizičko, pogotovo kada znam da nas čeka naporno zagrevanje kod profesora koji ne prašta lenjost. Posle časa ionako uvek promenim apsolutno svu odeću sa sebe, jer se obično oznojim daleko više nego što bih to ikada javno priznala.
Dok sam navlačila belu majicu preko sportskog brusa, pokušala sam da smirim misli koje su mi se vrtele po glavi. Svađa sa Nikolom još mi je divljački odzvanjala u ušima.
„A šta se dešava sa novim dečkom. Pričaj mi sve, Kris!"
Nađa se odjednom okrenula ka meni, a oči su joj zasijale od radoznalosti.
„Ništa se ne dešava!"
„Mene ne možeš da lažeš, drugarice," nasmejala se i gurnula me laktom.
„Videla sam vas kako pričate na časovima, a evo sad i napolju na klupi. Sigurno ima nečega tu."
„Nema apsolutno ništa, stvarno. Ne lupaj gluposti, Nađa," rekla sam, trudeći se da zvučim što ubedljivije i hladnokrvnije.
Iako sam duboko u sebi znala da ta moja tvrdnja i nije baš stoprocentno tačna. Između Stefana i mene je visilo nešto čudno, nešto što ni sama nisam umela da definišem.
Zgrabila sam crni šorc i navukla ga preko dugih nogu. Bio je prilično uzak i tesan, napravljen od onog elastičnog materijala koji se bukvalno lepi za kožu. Dok sam ga povlačila nagore i nameštala u struku, osetila sam kako mi savršeno pristaje uz kukove - šorc je brutalno dobro pritegao moj struk i maksimalno definisao oblik dupeta, naglašavajući svaku oblinu pri svakom mom pokretu. Znala sam da u njemu izgledam i više nego dobro i da je nemoguće ne primetiti me, ali mi u tom trenutku, pod naletom besa zbog Nikole, uopšte nije bilo do muških pogleda.
Spakovala sam stvari u torbu i prebacila je u ormar, i krenula prema sali za fizičko. Nađa je išla pored mene kao senka, i dalje me zapitkujući o Stefanu, kao da joj je to trenutno najvažnija tema na svetu.
Bože, zašto svi u ovoj školi odmah moraju da istripuju da se nešto dešava čim me vide u muškom društvu. Zašto svi misle da nešto ima između nas?
„Šteta," rekla je Nađa uz proračunat osmeh.53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡEzVxiMHCMd
„Iskreno, ja bih se rado malo poigrala s njim. Opasno je seksi, onako s bradicom i tim namrgođenim, opasnim stavom."
„A tebe, vidim, brada odmah potpaljuje, jel?" bocnula sam je, pokušavajući da skrenem temu sa sebe.
„Kris, nemoj da se praviš fina. Ne možeš da kažeš da nije privlačan kad jeste. Pola škole ga već opasno šmeka."
Zastala sam na trenutak ispred same sale, sa rukom na kvaki. Privlačan? Ne znam baš da li je to prava reč za njega. Ali... onaj njegov pogled, onako dubok, hladan i pomalo umoran, kao da stalno nosi neki težak teret u sebi... To mi je nekako ostalo urezano u glavi. A onaj jedva primetan osmeh od malopre, koji sam samo ja videla na njemu. Uh, saberi se, Kristina!
Imaš dečka, ludačo jedna. Kako bih sad rado sama sebi izlupala šamare zbog svojih ludih misli.
„Dobro, dobro," rekla sam na kraju, trudeći se da zvučim maksimalno ravnodušno dok otvaram vrata.
„Jeste... pomalo zanimljiv."
Nađa je odmah podigla obrve, a u očima joj se videlo da je upravo dobila potvrdu za sve svoje teorije.53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡeC5oT79N46
„Zanimljiv, a?"
„Ma... Pomalo misteriozan," dodala sam brzo, ulećući u salu, kao da time mogu da opravdam zašto sam ga uopšte primetila. I zašto mi se, iz nekog glupog i potpuno pogrešnog razloga, i dalje mota po mislima.
Utrčala sam na parket i odmah se pridružila ostalim devojkama koje su već uveliko trčale krugove oko odbojkaškog terena. Pokušavala sam da se fokusiram isključivo na disanje i ritam koraka, samo da bih izbegla Nađin rešetajući pogled i nova pitanja koja bi sigurno usledila. Sve je ovo samo neka glupa noćna mora. Proći će. Mora da prođe. Jel da?
Momci i mi smo imali odvojene aktivnosti na času. Oni su bili napolju na terenu i igrali fudbal, više iz zabave nego iz obaveze, dok je sa nama profesor radio odbojku u sali.
Iskreno, obožavala sam taj sport. Sviđala mi se ta čista energija na terenu, timski rad, strategija i onaj sekvencijalni trenutak kada lopta posle dobrog udarca pređe mrežu, a ceo tim eksplodira od adrenalina.
Da sam ćerka nekih običnih roditelja, verovatno bih upisala odbojku bez razmišljanja. Možda bih čak i trenirala ozbiljno. Ali moji roditelji mi to nikada ne bi dopustili.
Kod nas je oduvek postajao samo jedan zacrtani put: škola, naporno učenje, fakultet. Sve drugo je bilo čisto gubljenje dragocenog vremena. Kako moja mama često voli da kaže. "Ne smeš nikada da tračiš dragoceno vreme koje je pred tobom na gluposti."
„Hajde, devojke! Još tri kruga, pa prelazimo na lopte!" povikao je profesor sa sredine terena, pljesnuvši rukama da nas ubrza.
Ubrzala sam korak, osećajući kako mi srce brže lupa u grudima dok sam pokušavala da održim ritam sa ostalima. Možda će mi odbojka i taj fizički umor stvarno pomoći da bar na sat vremena izbacim sve ove toksične misli iz glave.
***
Sela sam na zadnje sedište audija i zatvorila vrata malo jače nego što sam planirala. Ups. Zvuk je tupo odjeknuo u tišini unutar auta, a ja sam samo spustila glavu na kožni naslon i na trenutak zatvorila oči. Kako samo mrzim ovaj dan.
„Loš dan u školi, gospođice?" upitao je vozač kratko, posmatrajući me kroz unutrašnji retrovizor sa onom svojom profesionalnom neutralnošću.
„Da... Tako nekako," promrmljala sam, ne podižući pogled.
Auto je lagano i bešumno krenuo sa parkinga, a ja sam naslonila čelo na hladan prozor. Sve mi se skupilo u glavi. Nikola, naša glupa svađa, njegove osuđujuće reči koje režu kao žilet... a onda, potpuno nepozvan, Stefan.
Izvukla sam telefon iz džepa, više iz navike nego iz neke konkretne potrebe. Prst mi je sam otišao na Instagram aplikaciju. Gluposti, storiji, slike... sve isto kao i svaki dan. Ništa mi nije držalo pažnju duže od dve sekunde.
Neki đavo me je terao da ukucam Stefanovo ime i prezime u pretragu. Profil se odmah pojavio. Stefan Stajić. Zaključan profil, bez slike. Neki citat u opisu, napisan na ruskom.
„Некоторая любовь проходит, а эта на всю жизнь.”
Ništa specijalno. A opet... dovoljno da zastanem.
Šta to radiš, Kristina? Blenem kao tele u njegov profil i dvoumim se, da li da mu pošaljem zahtev ili ne. Zar sam stvarno toliko nisko pala? Gde mi je nestala odjednom tolika hrabrost? Čeka se to plašim?
Kad god pokušam da spustim prst na plavo dugme, savest mi ne da mira. Reči mi odzvanjaju u glavi. Imaš dečka, Kristina. Obuzdaj se, molim te.
Ali me to nije zaustavilo. Kliknula sam kraičkom nokta dugme „zapratite."
Srce mi je lupilo jače nego što bi trebalo zbog jedne obične gluposti. Glupačo... sama sebi skačeš u stomak. Više ni sama ne razumem svoje postupke.
Upravo zapraćujem lika... neprijatelja mog dečka.53Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ94HTb5le2A
and then Add to home screen.