Kristina
„Kristina, dete! Ustaj," grub glas moje majke nad glavom me trza iz dubokog sna.
Ali nisam reagovala, užasno mi se spava. Okrenula sam se na bok i bacila jastuk preko glave. Pustite me samo još malo... Samo da zaspim ponovo i da mi se izbriše subota iz glave. Bukvalno su mi uši zujale od one pesnice što je proletela pored mene i onog Stefanovog glasa. Kako je ono rekao? Mamina princeza. Pa majke mi moje, dođe mi da ga zadavim čim ga vidim, a sa druge strane me hvata jeza od same pomisli na njega.
„Kristina, šest sati je! Zakasnićeš u školu!" nije odustajala.
Čula sam njene brze korake u štiklama kako se približavaju prozoru, a onda je jednim potezom podigla roletnu. Sunčeva svetlost je bukvalno presekla tamu u sobi, a mene naterala da bolno zažmurim pre nego što sam uspela da shvatim gde se nalazim. Osećala sam se kao da me je voz pregazio.
„Čuješ li?"
„Dobro, dobro, ustajem!" progovorila sam kroz zube i ustala iz kreveta skroz nikakva.
Mrzim ponedeljak. A ovaj posebno. Tek što se navikneš na dva dana bez škole, spavanje do deset, bez obaveza i bez učenja... i onda se opet vratiš na isto. Zar vikend nije mogao da traje makar tri dana? Mrzim školu, a još više to rano ustajanje.
Bacila sam pogled na digitalni sat na stolčiću u sobi. Sranje, 06:19. Stvarno ću zakasniti u školu ako nastavim da se izležavam. Poskočila sam s kreveta i na brzinu ga pospremila, spakovala čaršav u pravilan pravougaonik i otvorila prozor na kip da uđe malo jutarnjeg hladnog vazduha.
Izašla sam iz sobe i besno zalupila vratima za sobom. Zvuk je odjeknuo kroz hodnik. Nisam ni sama znala zašto to radim - bila sam užasno nervozna, nenaspavana i besna na ceo svet.
Ušla sam u kupatilo i pogledala svoj odraz u ogledalu. Iskreno? Izgledala sam očajno. Celu jučerašnju nedelju sam provela zatvorena u kući, kuvajući se u svom sopstvenom besu. Moj dečko je, naravno, odlučio da nestane negde sa Mihajlom bez reči objašnjenja. Čitav dan mi nije poslao nijednu jedinu poruku.
Bila sam toliko besna na njega da mi se uopšte nije išlo u školu. Nisam želela da ga vidim. A još manje mi se peglalo sa Stefanom posle onog incidenta u kafiću. Ta scena mi je i dalje prolazila kroz glavu u fleševima.
Skinula sam pidžamu i na trenutak zastala, zagledavši se u svoje golo telo. Mama je bila u pravu, stvarno sam se malo ugojila u poslednje vreme. Kako i da se ne ugojim, kad stalno jedem kao svinja. Ubiću se, majke mi. Moram pod hitno da smršam.
Stala sam ispod tuša i pustila mlaku vodu da mi kaplje niz telo. Trebalo mi je nešto da mi opusti mišiće, koji su i dalje bili napeti kao strune. Zažmurila sam, pokušavajući da nateram mozak da se isključi, ali uzalud. Voda je klizila niz moja ramena i razlivala se po pločicama dok sam ja vodila rat sa sopstvenim mislima. Topla para je brzo počela da okupira kupatilo, zamagljujući veliko ogledalo iznad lavaboa i skrivajući me od mog sopstvenog odraza.
„Kristina, ubrzaj se više!" viknula je moja majka sa druge strane vrata, ponovo mi kidajući živce.
Sjajno... Zgrabila sam šampon i nervozno ga istisnula na dlan. Kako mrzim ovaj dan, tek je počeo a ja već želim da se završi.
Brzo sam isprala kosu i zavrnula slavinu. Hladan vazduh iz kupatila mi je momentalno prošao kroz kožu, nateravši me da se naježim. Nabrzinu sam se zamotala u peškir i izletela napolje.
Vratila sam se u sobu, panično razmišljajući šta da obučem. Imam toliko garderobe da više ni sama ne znam koji komad ide uz koje raspoloženje. Otvorila sam ugrađeni plakar i na trenutak zanemela pred gomilom krpica koje su visile sa ofingera kao u nekom skupom butiku. Misli, Kristina. Nemaš vremena, ubrzavala sam samu sebe, dok mi je sat na zidu ironično odbrojavao svaku sekundu oklevanja.
U normalnim okolnostima, verovatno bih pozvala Nikolu na video poziv da mi pomogne i odabere kombinaciju u kojoj mu se najviše sviđam. Ali ovog puta? Nije mi padalo na pamet. On je taj koji duguje poziv i izvinjenje. Očigledno ga boli uvo što se nismo čuli čitav dan, pa neka sad čeka.
Na kraju sam iz gomile izvukla običnu belu Nike majicu kratkih rukava i uske, svetloplave farmerke koje su mi savršeno ocrtavale noge. Obula sam sveže oprane bele čarape, a onda sam sa noćnog stočića zgrabila svoj srebrni lančić. Bez njega ne idem apsolutno nigde.
Taj lančić sa priveskom polumeseca bio je poslednji poklon od dede, pre nego što ga je prokleta bolest odnela. Ostao mi je kao jedina prava amajlija od koje se ne odvajam. Užasno mi nedostaje deda... Bio je jedini u ovoj kući koji je umeo da me zagrli i bude uz mene kad god bih pustila suzu. Njegovi glupi, zastareli vicevi uvek bi me oraspoložili, čak i kad je sve oko mene delovalo potpuno sivo.
Nanela sam malo sjaja na usne i utapkala trunčicu korektora ispod očiju, tek toliko da sakrijem tamne podočnjake koji su odavali koliko sam zapravo umorna od nespavanja i svega što se desilo preksinoć. Osušila sam kosu i pustila je da mi u blagim talasima pada preko ramena. Danas sam bila u fazonu te neke jednostavne, opuštene varijante, mada u ovoj kući ništa nikada nije bilo potpuno opušteno.
Spustila sam se niz široke stepenice i odmah osetila predivan miris koji je dopirao iz kuhinje. Taj miris me je bukvalno obuzeo i momentalno me podsetio koliko mi je stomak prazan. Ušetala sam unutra i zatekla našu kuvaricu kako spretno barata tiganjem, pripremajući nešto što je mirisalo na čist luksuz.
„Šta se to lepo sprema, Mico?" pitala sam moju omiljenu kuvaricu, Milicu Ivanović.
Došla je čak iz Novog Sada da radi za moje roditelje, i bila je bukvalno jedina osoba u celoj kući koja je imala onaj topli, ljudski pristup. Motala sam se oko nje kao neko gladno kuče, pokušavajući da provirim u tiganj preko njenog ramena.
„File minjon sa tartufima, gospođice," odgovorila je Milica uz blagi, smirujući osmeh.
„Sedi za sto, Kris. Jedi nabrzinu i požuri u školu. Šofer te već čeka ispred," mamin glas se niotkuda stvorio iza mojih leđa, momentalno prekidajući onaj kratki trenutak jutarnje topline sa Milicom.
Ona je žurila na svoje suđenje, ja u školu. Ponekad, kad se pogledam u ogledalo, uplašim se koliko zapravo ličimo. Imamo iste crte lica, istu tu spoljašnju disciplinu, samo što je ona u taj svoj ubitačni tempo ugradila i neku jezivu hladnoću koju ja još uvek odbijam da prihvatim. Ni ona ni ja nismo imale običaj da kasnimo. Bar ne kao danas.
Darko Tošić, naš premoreni konobar, postavio je porcelanske tanjire na sto sa vojničkom preciznošću, a onda se povukao par koraka unazad i stao sa strane, ukočen kao kip. Čekao je dalja uputstva. Moja mama je uživala da ljude drži u tom potčinjenom položaju, stalno ih mučeći svojom bolesnom zahtevnošću, dok sam ih ja štedela kad god sam mogla. Često bih sama sklonila suđe ili sipala vodu, samo da te ljude ne opterećujem njihovim sopstvenim poslom pred devojčicom od osamnaest godina.
„Čika Darko, hoćete li da sednete sa nama da pojedete nešto?" upitala sam ga tiho.
Darko se na trenutak trgao, a na licu mu je blesnuo onaj iskreni, muški osmeh, vidno dotaknut mojim gestom. Ipak, nije smeo da pristane. Samo je blago odmahnuo glavom i uputio kratak, preplašen pogled ka mojoj mami. Znao je pravila ove kuće daleko bolje od mene. Ovde se tačno znalo ko sedi za stolom, a ko stoji pored njega.
„Mama, kad se tata vraća sa puta?" pitala sam, pokušavajući da započnem bilo kakav normalan razgovor. Nisam ga videla već pet dana.
„Verovatno sutra. Naravno, ako sve bude ispalo kako treba na tom sastanku."
Izgovorila je to svojim poslovnim, ledenim tonom, ne podižući pogled sa ekrana telefona. Kao da govori o nekom poslovnom partneru, a ne o sopstvenom mužu. Uvek je bila takva. Kod nje su emocije dolazile na red tek kada se završe svi rasporedi, sastanci i telefonski pozivi.
Spustila sam pogled na tanjir ispred sebe. File minjon je izgledao savršeno, aranžiran kao u nekom kulinarskom časopisu, sa prelivom od tartufa koji je mirisao prejako. Uzela sam viljušku, odsekla mali komad i progutala sa oduševljenjem. Preukusno je!
Petnaest minuta kasnije stajala sam ispred vrata učionice, bukvalno skupljala hrabrost da kvaku pritisnem nadole. Srce mi je radilo u nekom sumanutom ritmu, a koža mi se ježila na samu pomisao šta me čeka unutra.
Profesor ekonomije je veoma strog i striktan, neće me pustit unutra. Nikada ne pušta. Čim zvono označi početak časa, ko god nije ušao do tad, neće ni ući.
Pokucala sam, sasvim tiho, i gurnula vrata.
U tom trenutku, dvadeset pari očiju se istovremeno okrenulo ka meni. Celo odeljenje je zanemelo od čuda. Najviše Nikola, koji je sedeo u pretposlednjoj klupi sa zbunjenim, nadrkanim izrazom lica. Niko nije navikao da Kristina kasni. Ja sam uvek bila perfektna devojčica koja sedi na svom mestu pre nego što profesori uopšte otvore dnevnik.
Na trenutak sam poželela da se okrenem i jednostavno odem. Da zatvorim vrata i pravim se da se ovaj ponedeljak nikad nije desio.
Udahnula sam duboko i sporim koracima ušla u učionicu. Profesor je polako spustio hemijsku, ustao sa stolice i prišao mi sa odvratnim, trijumfalnim poluosmehom na licu.
„Izvinite što kasnim, profesore... Gužva u saobraćaju."
„Izađite napolje, gospođice. I iskoristite ovih četrdeset minuta da dobro razmislite o tome zašto ste zakasnili na moj čas."
„Ali, profesore..."
„Nema ali, Kristina! Molim te, napusti učionicu."
Koliko sam samo mrzela tog čoveka... izbacio me je kao kera zbog jebenih pet minuta. Čak nije ni počeo sa predavanjem. Tabla je bila čista, dnevnik tek otvoren, nije stigao ni odsutne da upiše.
Moji roditelji će poludeti kada budu čuli da sam dobila neopravdani. Već mogu da zamislim tu dramu u glavi. Tatin duboki glas kako mi objašnjava da sam neodgovorna balavica i mamine reči da ću sa takvim postupcima postati samo još jedna neuspešna žena, osuđena da živi u jadu i bedi ako ne preuzmem njihovu firmu.
Zalupila sam vrata sa spoljne strane i ostala sama u hodniku, osećajući težinu tog prvog neopravdanog časa kao da mi je neko okačio kamen oko vrata.
Oni su već isplanirali ceo moj život, do najsitnijeg detalja, a da me nikada niko ništa nije pitao. Svi planovi su stajali ispred mene kao jednosmerna ulica kojom moram da koračam, bez prava da skrenem. Za njih sam bila samo figura na šahovskoj tabli, još jedna uspešna investicija koja nema pravo na sopstvene odluke.
Završiti školu sa odličnim uspehom, upisati prava, diplomirati u roku i sesti u fotelju mamine i tatine advokatske kancelarije. To je bio njihov jedini cilj od samog početka mog postojanja. Nikada, ali baš nikada me nisu pitali šta ja stvarno želim, koji su moji snovi i da li uopšte vidim sebe u tim njihovim uštogljenim odelima i sudnicama.
Iskreno? Mislim da ih to nikada u životu nije ni zanimalo.
Izašla sam u školsko dvorište, koje je bilo jezivo prazno jer su svi već uveliko bili na svojim časovima. Svi, osim jedne osobe. Ugledala sam Stefana kako sedi sam na klupi blizu kapije i puši pljugu.
Puši... kao neočekivano, skoro s gađenjem uvlači svaki dim, što se jasno videlo po njegovim stegnutim očima. Nije izgledao kao klinac koji uživa u nikotinu i glumi neku facu, već više kao neko ko tim dimom pokušava da ugasi neki ozbiljni požar u sebi. Nešto divlje i mračno, pretpostavljam.
I uprkos svemu, nešto me je magično vuklo ka njemu. Ni sama ne znam koji me je đavo terao da mu priđem, ali noge su me same vodile u tom pravcu. Jednostavno nisam mogla da se zaustavim.
Stala sam direktno ispred njega, a na licu mu se polako izvio jedva primetni poluosmeh. Imao je tako hladan, prodoran pogled od kojeg mi se koža naježila u sekundi.
Gledao je u neku nevidljivu tačku ispred sebe na betonu. Čak i kada sam sela na klupu pored njega, trudeći se da moji pokreti izgledaju što opuštenije, nije se udostojio ni glavu da okrene. Ponašao se kao da sam nevidljiva. Kao da se uopšte nisam pojavila.
„I tebe nije pustio na čas?" rekla sam, rešena da prva prekinem tu tešku tišinu koja je visila između nas kao zid.
Tek tada se blago okrenuo ka meni, sa izrazom lica koji je bio mešavina čistog smora i nadrkanosti. Kunem se, tog dečka je nemoguće pročitati. Toliko je prokleto dobar u sakrivanju sopstvenih emocija da me to polako izluđuje.
„Retard," rekao je tiho, misleći na profesora.
Tek iz ove blizine primetila sam njegove ogromne podočnjake. Izgledao je kao da nije spavao danima. Oči su mu i dalje bile crvene, a pogled težak, kao da ga neka nevidljiva sila pritiska iznutra. Samo što ja nikako nisam mogla da provalim šta je u pitanju.
„Zašto se truješ?" pitala sam ga radoznalo, dok mi je u glavi vrištalo pitanje šta uopšte radim ovde. Zašto ovo radim sebi? Zašto sedim na ovoj klupi sa njim?
Pljunuo je pljuvačku sa strane, pa me ponovo fiksirao pogledom.
„Šta te boli kurac?" uzvratio je drsko, ali sa tim nekim čudnim poluosmehom na licu. To nije bio onaj opušten, iskren osmeh, već više upozorenje da sam prešla granicu.
„Mislim, što tako sa gađenjem?" navaljivala sam dalje.
Tvrdoglava, kao i uvek. Nisam planirala da se smirim dok ne izvučem neku normalnu rečenicu iz njega.
Na trenutak je samo ćutao. Merkao me je onim svojim tamnim očima kao da pokušava da proceni da li sam stvarno toliko hrabra ili samo glupa. Nismo se videli od subote uveče, od onog haosa u kafiću kada me je spasio, a onda me par minuta kasnije načisto izbacio iz takta. I dalje sam u prstima osećala onaj šamar koji sam mu zalepila u mraku sporedne ulice. Sećala sam se svake reči koju mi je bez trunke kajanja sasuo pravo u lice.
„Imam svoje razloge," promrmljao je konačno, i to znatno opuštenijim tonom.
Bila sam zbunjena. Kako neko može tako brzo da menja raspoloženje?
„Pitam se samo zašto si stalno tako nadrkan," prekrstila sam ruke na grudima. „Pogotovo prema meni."
Stalno taj neki prezir u njegovim očima, iako mu apsolutno ništa loše nisam uradila. Da li je problem u meni, ili u toj njegovoj ludoj glavi? Živo me je zanimalo šta je istripovao o meni da me u startu tako zamrzi. Zar je to što dolazim iz bogate porodice stvarno toliki greh za ljude poput njega?
„Takav sam, jebiga," odgovorio je kratko i slegnuo ramenima, kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
Ali onda mu se na licu pojavio mali, jedva primetan osmeh. To je bio prvi put da ga vidim da se smeje otkako je kročio u ovu školu. I moram da priznam, makar samo sebi... stoji mu daleko lepše nego ona večita ulična namrštenost.
Gospode, Kristina, o čemu ti razmišljaš? Ujela sam se za jezik. Dečko mi sedi u učionici par metara odavde, bolje da ćutim. Upsić.
„A ono od preksinoć..." započela sam tiho, pokušavajući da pronađem prave reči i još jednom mu se ljudski zahvalim za ono što je uradio, ali me je odmah prekinuo.
„Zaboravi na to, Kristina."
Kako da zaboravim, čoveče? Šta, samo ćemo se od sada praviti da se ništa nije desilo? Pomislila sam to u sebi i nesvesno prevrnula očima, što njemu, naravno, nije moglo da promakne.
„Nemoj da prevrćeš tim slatkim okicama."
Zaledila sam se. Da li ja to dobro čujem? Da li je Stefan Stajić upravo meni udelio kompliment ili sam ja načisto skrenula od nespavanja? To je bilo nešto potpuno neočekivano od njega, posle svega što smo izgovorili i uradili jedno drugom. Uopšte nisam bila sigurna da li je pametno što sedim ovde i vodim ovaj razgovor, a još manje kako da reagujem na to što me gleda na taj način.
„Vau, ti umeš da budeš i fin, izgleda," rekla sam kroz poluosmeh, trudeći se da sakrijem koliko me je zapravo zatekao. Ovo je bio naš prvi razgovor u kom nismo leteli jedno drugom za vrat.
Kao da nije bio onaj isti, mračni dečko kog sam upoznala prvog dana. Kao da je pored mene na ovoj klupi sedela neka potpuno druga osoba, sa tajnama koje sam tek želela da otkrijem.
Stefan nije odgovorio ništa. Samo je povukao još jedan dug, težak dim pljuge i zadržao ga u plućima, gledajući ponovo negde u daljini, kao da u glavi upravo računa da li uopšte vredi nastavljati ovaj naš razgovor.23Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡSqlXV4faRs
and then Add to home screen.