Kristina
Sedela sam za masivnim trpezarijskim stolom, odsutno vrteći viljušku između prstiju, dok je mama već ko zna koji put prelazila iste dosadne brojke sa tatom preko video poziva. Njegovo lice, uokvireno skupim hotelskim enterijerom tamo negde na drugom kraju Evrope, svetlelo je sa ekrana njenog iPada naslonjenog na kristalnu vazu. Njima su ti brojevi bili sve - i vazduh i Bog. Meni? Meni su bili samo još jedna nevidljiva ograda oko života koji uopšte nisam birala.
Reči su mi prolazile mimo ušiju, bez ikakvog smisla. Tržište, akcije, logistika, profit... isti začarani krug. Njihovi glasovi su se pretvorili u pozadinski šum koji me je iz sekunde u sekundu sve više udaljavao od stvarnosti. Pogledala sam kroz prozor u mrak, tražeći bilo kakav mentalni beg iz ovog dosadnog razgovora, ali spasa nije bilo. Smor.6Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ2cmij3Vuo1
„Kristina, šta ti misliš o ovome?" mamin oštar glas odjednom je presekao tišinu u mojoj glavi.
Trgla sam se i podigla pogled, shvativši da me oba para očiju - mamine uživo i tatine preko ekrana, fiksiraju sa istim onim hladnim očekivanjem. Naravno da nisam imala blage veze o čemu su zapravo pričali poslednjih pola sata.
„Ne znam," slegnula sam ravnodušno ramenima.
„Šta se dešava s tobom, dušo? U poslednje vreme si stalno negde odsutna," javio se tata iz zvučnika tableta, veštački glas u pokušaju da zvuči zabrinuto. Ali u tom tonu nije bilo ni trunke prave očinske topline. Samo čista kontrola umotana u diplomatsku brigu.
Kako uopšte da mu objasnim da me njihov savršeni, proračunati život guši više nego ijedna loša ocena ili pogrešan izbor? Da mi sve to što oni ponosno nazivaju životnom sigurnošću, deluje kao zatvor sa debelim, zlatnim rešetkama?
„Kristina?" ponovila je mama, ovog puta znatno oštrije.
Otvorila sam usta da izgovorim bilo šta, tek toliko da ih skinem s grbače, ali me je u poslednjoj sekundi spasilo zvono na ulaznim vratima. Oštar, prodoran zvuk bukvalno je rasekao napetu tišinu u trpezariji. Gotovo zahvalna onome ko god da je stajao napolju, skočila sam sa stolice, žudeći jedino za tim da pobegnem što dalje od tog stola.
„Ja ću otvoriti."
„Ko je to sad u ovo doba?" promrmljao je tata mrzovoljno sa ekrana, dok mu je konobar u pozadini donosio večeru u hotelsku sobu.
Ja sam već bila na pola hodnika, ignorišući mamin nezadovoljni pogled. Njoj se, naravno, nije dopalo što sam ustala sa večere bez pitanja, a još manje joj se dopadalo kad radim stvari sama, mimo protokola.
Kao da je i to sedenje za stolom pod špagu deo neke savršene porodične slike koju po svaku cenu moramo da održavamo pred svetom.
Kao da u ovoj kući apsolutno sve mora da ide preko nedužnih ljudi. Preko ljudi koji su plaćeni da čiste, donose, sklanjaju... i rade sve ono što ja, po maminim uštogljenim pravilima, ne bi trebalo ni da dotaknem. E pa, nekad mi je stvarno pun kurac tog njihovog prenemaganja.
Baš u trenutku kada sam zakoračila ka ulazu, iza ugla se stvorila naša kućna pomoćnica Milica, ubrzavajući korak da obavi svoju dužnost. Ali ovog puta sam bila brža i prosto sam uživala u tom malom trijumfu.
„U redu je, Milice, ja ću," dobacila sam joj preko ramena uz kratak osmeh.
Žena se iste sekunde povukla nazad u hodnik, a ja sam pritisnula kvaku i povukla teška, masivna vrata.
Napolju, u senci uličnog svetla, zatekla sam njegovu krupnu siluetu. Stajao je tačno onako kako samo on ume - blago raskoračen, sa rukama u džepovima, kao da drži ceo svet na tim svojim rođenim ramenima. Nikola Petrović.
Banuo je tek tako, usred noći, bez najave. A realno, pre samo nekoliko sati smo se žestoko popičkali i pauzirali vezu. U jednom momentu sam bila srećna što ga vidim, a već u sledećem me je zapljusnuo onaj isti bes od jutros.
„Nikola... Otkud ti?" promrmljala sam tiho, trudeći se da mi glas zvuči što hladnije.
„Mogu da uđem, Kris? Molim te," rekao je, a glas mu je bio neobično spušten, mek i nekako... Ranjiv.
Zastala sam na sekund, fiksirajući ga pogledom. Grozničavo sam tražila u njegovim zelenim očima ono na šta sam navikla kod njega – bes, nervozu, bilo kakvu toksičnu varnicu koja bi mi dala savršen izgovor da mu zalupim vrata ispred nosa. Ali večeras nije bilo ničega od toga. Izgledao je skroz smireno.
„Mislim da to uopšte nije dobra ideja, Nikola."
Prekrstila sam ruke na grudima, glumeći nedodirljivost. „Rekla sam ti već u školi da nam treba pauza."6Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡVp6TwHxN2E
„Znam, Kris. Neću dugo, obećavam," dodao je tiho, ne skidajući pogled sa mog lica.
Delovao je neverovatno smireno. Iskreno, neobično za njega. Previše smireno za lika koji je pre par sati urlao na mene pred celom školom i pravio bespotrebne scene. Duboko sam udahnula, prelomila sve u sebi, pa polako raširila vrata tek toliko da može da prođe.
„Uđi. Ali imaš samo pet minuta."
Njegova braon kosa, blago talasasta i raščupana od vetra, padala mu je preko čela, dodatno naglašavajući one njegove oštre, muške crte lica. Zelene oči, inače večito hladne, drske i tvrde, sada su bile nekako mekše, gotovo potpuno rastopljene. Gledao me je onako kako me odavno, prokleto odavno nije gledao.
I to me je, potpuno protiv moje volje i uprkos svom besu koji sam osećala, u sekundi razoružalo. Koraknula sam unazad, a on je ušao, prišao mi korak bliže i bez reči me obavio rukama. Istinstivno sam se ukočila na sekundu, ponos mi je vrištao da ga odgurnem... A onda sam ipak popustila i naslonila glavu na njegova prsa. Osetila sam dobro poznati miris njegove jakne - tu neku divlju mešavinu skupog duvana, hladnog noćnog vazduha i nečeg potpuno specifičnog, što je mirisalo samo na njega. Miris koji mi je bio previše urezan pod kožu da bih mogla tek tako da ga ignorišem.
Uhvatila sam ga za ruku i brzo ga povukla sa sobom ka mermernim stepenicama koje su vodile na sprat, pravo do moje sobe. Moje tvrđave. Jedino mesto u ovoj ogromnoj vili gde sam zapravo mogla normalno da dišem i budem svoja, daleko od maminig pogleda i tatine večne kontrole.
„Gde ste to vas dvoje krenuli?"
Niotkuda, sa samog početka hodnika, stvorila se mama. Naravno. Žena je bukvalno imala radar da se pojavi u ubedljivo najgorem mogućem trenutku. Njen pogled je polako klizio po Nikoli - oštar, analitičan i hladno procenjujući, kao da već unapred zna odgovor na svako dosadno pitanje koje planira da postavi.
„Dobro veče, Marina," Nikola se momentalno transformisao.
Pustio mi je ruku, ispravio se i prišao joj sa onim svojim šarmantnim, diplomatskim osmehom da se pozdravi.
„Dobro veče, mladiću. Kako ti je majka?" upitala je mama, nameštajući narukvicu na zglobu.
„Dobro je, hvala na pitanju. Šalje vam puno pozdrava. Stalno je u fabrici oko nekih novih ugovora, pa ne stiže bukvalno nigde, inače bi sigurno svratila u goste."6Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡWTj0TUOaiO
Nikola je uvek znao kako da se postavi pred mojim roditeljima, dovoljno pristojan da ostavi dobar utisak, ali nikad potpuno pitom. U njemu je uvek tinjalo nešto opasno i oštro, nešto što nikakav bonton ne može da ukroti. Razmišljao je brže od svih, pričao još brže i uvek, ali uvek uspevao da se izvuče iz svakog sranja. A opet... Prema meni je umeo da bude neverovatno nežan. I baš ta bolesna kombinacija me je, valjda, najviše i vukla ka njemu.
„Aha, super, rukovali ste se. Sad stvarno moramo da idemo gore," promimijala sam kroz zube, kolutajući očima i upućujući Nikoli jasan pogled da hvata maglu samnom pre nego što nas mama uvuče u neku svoju dublju analizu.
„Zar nećete da večerate s nama? Nikola je sigurno gladan posle treninga," mamin glas je zvučao više kao naredba nego kao ljubazna ponuda.
„Naručićemo picu ako ogladnimo, mama. Sutra imam kontrolni iz matematike, a Nikola je došao da mi pomogne oko nekih zadatka," izletelo mi je prvo što mi je palo na pamet. Laž, naravno, ali dovoljno dobra da upali.
Nisam mogla da podnesem još jednu večeru uz njihove hladne razgovore o poslu, berzama i ljudima koje ni ne poznajem. A još manje sam mogla da podnesem da Nikola sedi za tim stolom i glumi finog gosta kao deo svega toga.
„Jel tako, Nikola?" upitala sam ga, streljajući ga pogledom u nadi da će me podržati iako sam sve živo izmislila u sekundi.
„Da, tako je," uskočio je mirno, bez ijednog treptaja.
„Obećao sam Kris da ću joj pomoći da savlada te zadatke. Meni matematika ide od ruke, porodični geni."
To je izgleda bilo dovoljno uverljivo za moju dragu majku, pošto su joj biznis i obrazovanje bili svetinja. Poraženo je klimnula glavom, prepustivši nam prolaz, i pustila nas da konačno odemo gore.
Čim smo ušli u moju sobu, zatvorila sam vrata za nama, zaključala ih i konačno udahnula onaj normalan vazduh.
„Kakva crna matematika... Jedva sam čekala da pobegnem iz one trpezarije," promrmljala sam uz olakšavajući osmeh, bacajući se onako umorna na svoj veliki, mekani krevet u crno-beloj kombinaciji.
Pogled mi je odmah pao na Nikolu. Tiho se nasmejao, skinuo jaknu, bacio je na fotelju i nonšalantno se naslonio na drveni okvir kreveta, kao da mu je to najprirodnije mesto na planeti. Crna, uska majica sa natpisom Grobari, bukvalno zalepljena uz telo, isticala je svaku isklesanu liniju njegovih mišića. Pored škole i Partizana, teretana mu je definitivno bila druga kuća. To se videlo na njemu, na svakom pokretu, na načinu na koji stoji, kako diše i kako me gleda.6Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡBMXJVSZBjs
„Moram da priznam... Dobro si je izradila ovog puta," zadirkivao me je, a pogled mu je skliznuo preko mog tela znatno sporije nego što bi trebalo.
„Mada, realno, matematika ti nikada nije bila jača strana."
„Ha ha ha, baš si duhovit, Petroviću. Prebiću te," odgovorila sam, prevrćući očima i praveći se uvređeno, iako sam i sama bila svesna da je stoprocentno u pravu.
„Kakve su sad to opasne pretnje?" podigao je obrvu, sa onim svojim prepoznatljivim poluosmehom koji je uvek balansirao negde između opuštene šale i čistog izazova.
„Bolje bi ti bilo da ne saznaš, Nidžo," nastavila sam da igram tu njegovu igru, svesna da ga ta moja drskost zapravo loži i nervira više nego što je spreman da prizna.6Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡQgbyDuhh7r
„Izgleda da ću ipak morati da iskušam sreću," promrmljao je znatno tiše.
Spustio je pogled na moje usne i laganim, mačijim pokretima mi prišao. Seo je na ivicu kreveta tik uz mene, dovoljno blizu da su nam se kolena dodirivala kroz odeću. Odmah sam osetila tu njegovu poznatu, tešku toplinu, onu koja me uvek u sekundi izbaci iz ravnoteže i poremeti mi disanje. Njegova velika ruka mi je prešla preko ramena, a onda polako, milimetar po milimetar, kliznula niz leđa sve do struka, ostavljajući za sobom trag jeze koji nikako nisam mogla da ignorišem.
Na sekund sam nemoćno zatvorila oči. Proklet bio, tačno zna gde treba da me dotakne.
Tek tada mi je proradio alarm u glavi - trgla sam se, dozvala pameti i naglo presekla stvar pre nego što bude kasno.
„Nikola... Nemoj," rekla sam, tiše nego što sam planirala, pa brzo ustala sa kreveta i napravila dva krupna koraka unazad.
Ne mogu, bre, tek tako da pređem preko svega! Do pre nekoliko sati me je praktično razapinjao i pravio kurvom pred celom školom zbog običnog razgovora na klupi, a sada me dodiruje kao da se apsolutno ništa nije desilo. Nije fer. I uopšte nije normalno. A najgore od svega je to što sam prokleto svesna da bih mu opet sve oprostila, samo da ga pustim da mi se približi još malo.
„Izvini, mislio sam..." zastao je na pola rečenice, pa odmahnuo glavom i stegnuo vilicu. „Zaboravi."
„Ne, reci šta si mislio," izletelo mi je pre nego što sam uspela da se ujedem za jezik.
Podigao je pogled ka meni, merio me očima par sekundi kao da procenjuje da li uopšte vredi da nastavlja ovu dramu, pa ga ponovo spustio ka podu.6Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ00nS7GQxo1
„Ništa... Nije bitno, Kris."
Naravno da je bitno. Kod njega je uvek sve „nije bitno" sve dok ne eskalira u ogroman problem.
Njegov pogled je potom polako odlutao po mojoj sobi. Prelazio je preko zidova koje smo bukvalno zajedno ukrašavali tokom ovih godinu dana. Navijačke nalepnice, crno-bele sitnice koje smo kačili iz čiste zajebancije, i onaj ogromni, ručno oslikani grb Partizana koji je zauzimao skoro pola zida. Previše uspomena na tako malom prostoru.
U jednom trenutku, oči su mu se zaustavile na uramljenoj fotografiji na polici. Južna tribina. Stajao je pored mene sa podignutim crno-belim šalom, nasmejan od uveta do uveta, kao da mu je to jedini i najvažniji trenutak na svetu. I ja tik uz njega, zagrljena i zaljubljena. Baš smo na toj slici ispali... Srećni. Onako iskreno, neiskvareno srećni.
„Sećaš se tog dana?" upitao je odjednom, znatno tiše i mekše nego pre.
Kako bih, zaboga, mogla to da zaboravim? Tog dana smo se prvi put ljudski poljubili i konačno ozvaničili početak naše veze. Dok sam ga gledala, u glavi mi se instant pokrenuo film, vrateći me unazad u taj trenutak.
Bio mu je rođendan. A ja... Ja sam, kao najveći kreten na svetu, uspela da zaboravim da mu kupim poklon. Totalna katastrofa. Sećam se kako sam paničila ceo dan, grozničavo smišljajući bilo kakav izgovor u poslednjem trenutku, samo da ne ispadnem najgora i najbezosećajnija devojka na planeti. I onda, kad smo se našli u onoj gužvi na tribini, prosto sam ga povukla za kragnu i poljubila.
Glupo, naglo, potpuno bez plana. Kao poklon. A zapravo... Bio je to najbolji mogući početak svega.
Taj jedan jedini poljubac je promenio apsolutno sve između nas. Od tog dana, sve je postalo znatno intenzivnije, luđe. Ja sam bila... Pa, srećnija nego ikada pre. A Južna tribina za nas više nije bila samo obično mesto na stadionu. Postala je naša, lična pozornica.
„Kako da zaboravim?" rekla sam znatno tiše, sa blagim osmehom koji, uprkos svom trudu i ponosu, nikako nisam uspela da sakrijem.
„Dan kada smo se konačno poljubili... I jednom za svagda prekinuli ono naše glupo, višemesečno mučenje."
Pogledala sam ga pravo u oči, a slike su same od sebe nastavile da izleću pred mene. Zaglušujući glasovi, upaljene baklje, crno-beli dim, huk navijanja... I on u centru svega toga. Moj Nidža.
Nikola je na sekund zaćutao, pratio me pogledom kao da pokušava na mom licu da pročita nešto što ni ja sama ne razumem do kraja.
„Istina," progovorio je polako, a ugao usana mu se blago podigao.
„Predugo smo odugovlačili i glumili neku distancu. Ali, ipak je najbitnije da je na kraju sve ispalo tačno kako treba. Zar ne, Kris?"
„Tako je, Nidžo. Stvarno mi je drago što se tako završilo."
Nakon mojih reči, u sobi je odjednom zavladala tišina. Ona teška, neprijatna tišina koja uvek ostane u vazduhu kada se previše toga javno izgovori, a još više toga svesno prećuti. Nikola je, očekivano, prvi skrenuo pogled ka prozoru. Naravno. Klasika za njega - uvek mentalno pobegne i okrene pogled čim razgovor postane previše ozbiljan i važan.
„Sutra pravim žurku," ispalio je odjednom, potpuno promenivši ton, kao da prebacuje temu bez ikakve težine i važnosti.
Pogledala sam ga sumnjičavo, blago suzivši oči. „Kakvu sad žurku?"
„Na ćaletovom brodu. Biće tu samo Mihajlo, Nađa i par drugara sa tribine. Ništa preterano, opuštena varijanta," slegnuo je ramenima, ali sam vrlo dobro videla onaj njegov pogled. Onaj u kom je gorela želja da popravimo stvari.
„I?" podigla sam obrvu, glumeći nezainteresovanost.
„Dođi, Kris," rekao je kratko, odmeravajući me očima.
„Zašto? Odbila sam te malopre," pitala sam hladnije nego što sam planirala.
„Zato što hoću da budeš tamo. Bez tebe to nije to."
Osetila sam kako mi se u stomaku divlje mešaju bes, povređeni ponos i... Nešto sasvim drugo, neka stara, navika koju u tom trenutku nikako nisam želela javno da priznam. Spustila sam pogled na pod, praveći se da duboko razmišljam i razmatram opcije.
„Razumem da želiš da napravimo pauzu," nastavio je, a glas mu je ponovo postao tiši.
„I svestan sam da sam preterao. Samo... Dođi na žurku. Obećavam ti da ti neću prilaziti, niti te cimati, sve dok ti sama to ne budeš htela."
Ustao je sa kreveta, kao da više fizički nije mogao da izdrži da sedi u jednom mestu. Ta njegova čuvena nervoza ga je polako ali sigurno odavala, iako je na sve načine pokušavao da deluje hladno i smireno. Prstima je nesvesno, ubrzano lupkao po butini, u onom ritmu koji sam već previše dobro poznavala.
Možda sam stvarno i ja malo preterala? Ne u svemu, naravno... Ali u nekim rečima sigurno jesam. Znam tačno kakav je. Tvrdoglav do ludila, bolesno ljubomoran, ponekad potpuno nepodnošljiv i toksičan. Ali... Nije loš dečko. Nikada suštinski nije bio loš prema meni. Samo, jebiga, ne zna drugačije da pokaže da mu je stalo. A ni ja, realno, nisam ništa bolja od njega. Uvek teram inat do samog kraja. Uvek guram i zatežem konopac dok potpuno ne pukne.
Spustila sam pogled na sopstvene ruke, lomeći se u sebi. Možda nam je pauza stvarno preko potrebna... Ali možda ne bi trebalo da je vodimo kroz glupave svađe i dečji inat.
I baš u tom neprijatnom trenutku, telefon na krevetu pored moje ruke je zujno zavibrirao, upalivši ekran usred polumračne sobe. Pogledala sam dole i u sekundi prebledela od šoka kad sam pročitala obaveštenje.
„Stefan Stajić je prihvatio vaš zahtev za praćenje. Stefan Stajić vam je poslao zahtev za praćenje."
Sranje. Kao da se ceo univerzum urotio protiv mene i namestio ovaj tajming samo da me dodatno i potpuno baci u aut. Nikola me je i dalje nemo posmatrao, čekajući bilo kakav odgovor sa mojih usana, nemajući pojma kakav mi se upravo horor odvija na ekranu telefona.
„Doći ću, Nikola..." prelomila sam na kraju, skrećući pogled sa telefona.
„Ali to apsolutno ne znači da je među nama sve okej. Jasno?"
Kratko je klimnuo glavom.
„U redu. Vidimo se onda sutra u školi." Zastao je na trenutak, kao da želi još nešto da kaže, ali je odustao.
„Neću te više zadržavati. Ćao, Kris."
Ovog puta se nismo ni zagrlili. Ni pokušali. Samo je okrenuo leđa i izašao iz sobe, zatvarajući vrata za sobom bez ikakve buke. A ja sam ostala da stojim na istom mestu. Skamenjena, prazna. Šta ja to radim?
Ponovo popuštam Nikoli... a u isto vreme se sve više petljam sa Stefanom. Dve potpuno različite priče. Dva potpuno različita sveta. I ja negde između, nesposobna da presečem. Joj, ubiću se.6Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡZOYSwvjbn8
and then Add to home screen.