Stefan
„Samo mi nedostaje Marakana da ne razmišljam o njoj..."
Ta misao mi je od jutros odzvanjala u glavi, kao udarac palice o bubanj na Severnoj tribini. Glasno. Ponekad ni sam ne znam zašto mi se iste stvari stalno vraćaju, kao da mozak uporno odbija da prihvati ono što već odavno znam. Kao da namerno ignoriše realnost, pa me onda, iznova i iznova, vraća na isto jebeno mesto.
Znate onaj trenutak kada shvatite da život nije bajka kakvu su vam roditelji stalno ispirali mozak pred spavanje? Kada skapirate da nema srećnog kraja koji vas čeka samo zato što ste ga vi tako zamislili?
Ja nikada u životu nisam živeo u bajci. Moja priča nikada nije bila ni lepa, ni jednostavna. A bio sam prokleto siguran da ni sada neće magično postati.
Čučnuo sam pored kreveta i čvrsto zategao pertle na svojim Adidas Samba patikama, u onoj mojoj omiljenoj zelenoj kombinaciji sa braon đonom. Moje ubedljivo omiljene gilje. One koji mi, iz zajebancije ili ne, zovemo huliganke.
Zgrabio sam poluprazan ranac sa stolice. Unutra ovog puta nisu bile knjige, već nekoliko širokih selotejp traka i par stvari koje će nam danas trebati na tribini. Škola mi od ranog jutra nije bila ni na kraj pameti. I to ne samo zbog nje... već prvenstveno zbog sutrašnjeg derbija.
Polufinale Kupa Srbije. Utakmica koju svi mi navijači jedva čekamo. Ali iskreno, nikada i nije bila stvar u tom kupu. Stvar je u tom surovom rivalstvu. Takve utakmice se ne igraju – one se dobijaju. Nerešeno za nas ne postoji. Poraz još manje. I to dobro znaju svi, i oni dole na terenu, i mi gore na tribini.
Danas smo na stadionu Rajko Mitić imali organizovano okupljanje. Priprema koreografije za sutrašnje ludilo. Bio sam deo te ekipe zadužene za pripreme i sve radove oko koreo. I ako ćemo pošteno... to je bila jedina stvar koja me je trenutno držala na površini. Trud, urlanje, buka, gomila ljudi. Sve ono što može makar na kratko da ti nasilno ugasi misli, otera privatne probleme i ostavi taj poznati, gorki trag u mojim bednim sećanjima.
Otvorio sam vrata svoje sobe, a onaj prepoznatljivi zvuk škripanja šarki odjeknuo je praznim hodnikom. Oštar i iritantan, kao i svakog jutra u ovoj kući. Napravio sam par koraka i već u sledećoj sekundi bio u dnevnoj sobi. Prizor koji sam tamo zatekao bio je toliko očekivan da mi je postao monoton koliko se često ponavljao.
Na televizoru je i dalje drndala emisija „Elita," kreštavi glasovi su se mešali u pozadini, a keva i ćale su ležali na ugaonoj garnituri, potpuno odvaljeni od života. Flaša crvenog vina na stočiću bila je skoro prazna i nagnuta na stranu, kao da će se svakog trenutka srušiti na tepih. Verovatno su tu i zaspali posle sinoćnog teškog cirkanja. Ništa novo, ako mene pitate. Ništa pametnije u ovoj kući se nikada nije ni radilo.
Prišao sam i ugasio televizor. Teška, neprijatna tišina odjednom je ispunila dnevnu sobu. Na trenutak sam zastao, posmatrajući ih odozgo. Nekoliko sekundi sam stajao nepomično, bez ikakve reakcije u sebi. Čovek se valjda vremenom navikne na svako sranje, pa otupi.
Uzeo sam prekrivač sa poda i prebacio ga preko njih. Pokret koji sam izveo bio je više iz navike nego neke stvarne brige. Srećom, nisu se ni pomerili. Da jesu, verovatno bih samo sebi napravio novi problem na vrat.
Nekada je u ovoj kući bila dovoljna i najmanja sitnica, pogrešan korak ili šum, pa da se oboje istresu na mene, kao da sam ja lično kriv za apsolutno sve što im se u njihovim propalim životima sjebalo. Okrenuo sam se bez reči, povukao ranac na rame i izašao napolje.
Hladan jutarnji vazduh me je momentalno udario u lice i donekle mi razbistrio glavu. Prešao sam ulicu brzim hodom i već iz daljine uočio naš kombi parkiran pored trotoara. Pun. Unutra su već sedeli Vuk, Dejan, Jovan i još par likova iz kraja. Galama, sirovi smeh i gust dim pljuga širili su se kroz poluotvoren prozor i pre nego što sam uopšte uspeo da stignem do vrata.
„Opa, evo našeg lava!" prodrao se Vuk sa zadnjeg sedišta čim me je video, divljački mašući limenkom koju je već u osam ujutru uspeo da sabije dopola.
„Jebem te u tu tvoju ludu glavu, kako možeš da ločeš pivo od ranog jutra, konju?" odgovorio sam uz kratak osmeh, uskačući unutra i bacajući ranac na pod pored nogu.8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡTiCjSGh77j
„Stefi, brate moj... Moja jetra odbija da funkcioniše na ovim obrtajima dok je dobro ne podmažem hladnim pivom," iskezio se.
„De ste, momci," pozdravio sam se redom sa ostatkom ekipe u kombiju, lupajući se pesnica o pesnicu i klimajući glavom.
Tek tada, dok sam se smeštao, skontao sam da nismo u punom sastavu.
„Čekaj, gde je Sale?" upitao sam, već unapred svestan da nešto opasno ne štima. Sinoć je na grupi prvi bio u fazonu da nipošto ne krećemo bez njega.
„Brate... Ostao je sa ribom," dobacio je Jovan sa strane, pomerajući se da mi napravi malo mesta pored kliznih vrata.
„Šta je bilo, uvrnula mu jaja, pa više ne sme ni na stadion da krene sa nama?" prokomentarisao sam kroz ciničan podsmeh. Mrzim kada neko da reč, obeća ekipi nešto, pa ispali u poslednjoj sekundi.
„Ma pusti ga, brate. Riba mu je trudna. Lik ne zna gde bije glavom," ubacio se Dejan, sležući ramenima.
„Znaš kakva je ona njegova... Opasnija od murije, brate. Uvrnula mu uši na spavanju, pa sad Sale ide u porodičnu kupovinu umesto da sa nama lepi najlone na Severu," nastavio je Vuk, prosuvši malo piva po podu dok se glasno smejao.
Kombi je momentalno odjeknuo smehom - glasnim, kratkim, ali prožetim nekom čudnom gorčinom. Nije to bila samo sprdnja, svima nam je zapravo na neki način bilo krivo što brat nije tu sa nama.8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡHfGZHYAwyr
„Izvukao se brat, boli ga kurac. Treba sad izlepiti celu tribinu po ovom suncu..." dobacio je Jovan, već brišući prvi sloj znoja sa čela iako nismo ni krenuli.
„Ništa... Krećemo onda, nema šta da čekamo."
Ustao sam malo sa sedišta, uhvatio metalnu ručku i snažno povukao klizna vrata. Oštar, metalni zvuk zatvaranja u sekundi je presekao spoljašnju buku i hermetički nas zatvorio u naš sopstveni, izolovani svet pun dima, jeftinog alkohola i navijačkih planova od samog jutra.
Pogledao sam ka vozačevom sedištu. „Dimi, brate... Nemoj mi reći da i ti piješ?"
Dimi je sedeo za volanom potpuno opušteno, kao da vozi dečji bicikl, a u pregradi pored menjača već su ponosno ležale dve prazne limenke Tuborga.
„Ma nisam puno, tebra... Lagano, šta su dva piva za mene," promrmljao je kroz zube, više za sebe nego za mene.
Samo sam nemoćno sklopio oči i odmahnuo glavom. Ne vredi mu uopšte pričati, lik je jedini u ekipi imao položenu C kategoriju pa je bio u fazonu da je nedodirljiv.
„Gledaj samo kuda voziš ovaj raspali krš, leba ti, da ne završimo svi spakovani oko neke bandere pre nego što uspemo uopšte da izađemo iz Pančeva."
Seo sam nazad na svoje mesto, naslonio glavu na hladno staklo i zagledao se kroz prozor. Ulice Pančeva bile su skoro sablasno prazne. Grad koji je nekada prštao od života, danas je u ovo doba delovao kao jedno od onih mrtvih, depresivnih gradova iz kojih želiš što pre da pobegneš.
Spustio sam glavu na prljavi naslon sedišta i na trenutak zatvorio oči. A u mislima – apsolutni, totalni haos. Kristinin zahtev za praćenje, koji mi je stigao sinoć, skroz me je izbacio iz takta i poremetio mi sve jebene odbrambene mehanizme. Ne kapiram... Kakvu to igru igra ta mala? Ima dečka, i to ne bilo koga, a opet mi tako olako i drsko prilazi.
Ili možda ja samo tripujem? Ili sam za nju samo još jedan u nizu trofeja sa kojim se igra iz dosade, čisto da joj prođe vreme? Stegao sam vilicu toliko jako da su mi zubi kvrcnuli, a telefon koji sam do malopre nervozno prevrtao po prstima, skliznuo mi je iz šake na pod. Ma ne. Nije ona takva devojka, brate. Osetio sam to.
I baš me to najviše jebe u mozak. Ne poznajem je ni pola dana, sreli smo se jednom na onoj klupi u dvorištu škole, a već mi se uvukla pod kožu kao neka teška bolest.
Sinoć oka nisam sklopio, samo sam vrteo film u glavi... Njen pogled, specifičan način na koji izgovara reči, kako me gleda pravo u zenice kao da pokušava da mi provali svaku tajnu. Mala grobarka...
***
Kombi se jedva pošteno ispraznio iza Severne tribine, a već je krenula opšta galama sa svih strana. Momci su već uveliko nosili džakove pune crvenih i belih najlona dole ka kopu. Neko je već uveliko psovao jer mu se selotejp ulepio oko cele šake, pa ga je nervozno čupao i kidao zubima, kao da će time magično ubrzati posao.
„Ajde, momci! Kasnite," dobacio nam je Peđa, ne podižući pogled sa svoje detaljne skice koreografije, kao da mu je svaka linija na tom izgužvanom papiru bila važnija od svih nas zajedno.
Dok sam klečao na plastičnim stolicama na sredini kopa i lepio prvi komad crvenog najlona, prsti su mi momentalno postajali lepljivi, a čelo mokro. Selotejp se razvlačio pod prstima, kidao, lepio se tamo gde uopšte ne treba. Pravi pakao, brate moj.
Sunce je peklo pravo u mene, ali meni je taj fizički napor prokleto prijao. Marakana, težak rad i jako sunce - to je bila formula koja je naterala sve misli o njoj da napokon ispare iz moje glave.
Majica mi se već uveliko lepila za leđa od znoja, ali nisam obraćao pažnju na to. Ovakav restart mi je trebao. Fizički. Bez ikakvog razmišljanja. Miris stadiona, onaj specifičan spoj betona i pokošene trave udario mi je u nozdrve. Za mene je to bio i ostao jedini miris slobode.
Svi sektori su bili vrhunski raspoređeni. Beograđani su držali donji deo kopa, blizu terena, dok smo mi iz Pančeva radili sredinu. Skroz gore, pri vrhu tribine, bili su momci iz daljih gradova - ljudi koji su prešli i po sto kilometara cimanja samo da bi danas lepili najlone sa nama. Niko ih nije terao, niko ih nije plaćao. Došli su sami, vođeni jakom ljubavlju prema klubu.
Pogledao sam oko sebe - oko dvanaest hiljada stolica na Severu čekalo je na naše ruke da ih ručno izlepimo. More stolica, redovi koji vizuelno nemaju kraj. Ali niko u ekipi nije stajao niti kukao. Nije ni bilo vremena za gubljenje.
Kako je vreme odmicalo, atmosfera među nama je postajala sve opuštenija, naročito nakon što je nekoliko gajbi hladnog piva prošlo kroz bezbroj žuljevitih ruku. Pola kopa je već blistalo u savršenim kvadratima, a osmeh na Peđinom licu jasno nam je govorio da je više nego zadovoljan našim radom.
Ideja ove koreografije bila je da ceo Sever sutra bude u savršenim crveno belim linijama. Za to je bilo potrebno da tribina sutra bude krcata do poslednjeg mesta. Nadam se da hoće...
„Stefi... Šta si se ućutao ko neka mlada?" Vuk me je iznenada pogodio praznom kartonskom rolnom od potrošenog selotejpa pravo u grudi.
„Brate, razmišljam nešto... Danas bi Danilo slavio rođendan."
„Znam, brate... Niko od nas to nije zaboravio, veruj mi," reče Vuk, a ton mu u sekundi postade smrtno ozbiljan.
„Koliko bi danas napunio?" ubacio se Dimi sa donjeg stepenika, brišući znoj sa čela.
„Punoletstvo, brate. Valjalo bi da to kasnije, kad se vratimo u Pančevo, obeležimo kako dolikuje," rekao sam tiše nego što sam želeo.
Pre manje od godinu dana izgubili smo brata. Poginuo je u teškoj saobraćajnoj nesreći dok se vraćao sa gostovanja u Zrenjaninu. Od te noći, ništa u našoj ekipi više nije bilo isto. Mnogo stvari je tada izgubilo smisao.
„Vuče, nešto si mi izbledeo," niotkuda se iza nas pojavio Peđa.
Peđa je bio pokretač i motor svega ovoga što radimo godinama unazad. Gazda Severa i, po mom skromnom mišljenju, najbolji i najautoritativniji vođa koji je ikada stao na šipku ove tribine.
„Peđa, brate... Dehidrirao sam na ovom suncu dok ovi mlađi ne donesu još piva," počeo je Vuk dramatično da se brani, hvatajući se rukom za čelo kao da će pasti u nesvest.
„Brate moj, jadna li je ta tvoja napaćena jetra. Za tebe sledeći put moram celu cisternu da dovučem ovde na atletsku stazu."
„Ma teraj ga u kurac, Peđa! Na kraju ćemo opet morati nas trojica da ga nosimo na rukama do kombija," dobaci Jovan kroz glasan smeh.
„Uh, bre... što ste mi svi nešto negativni od jutros, tebra," promrmlja Vuk dok je ustajao sa stolice, glumeći tešku uvređenost.
Svi momci u prečniku od deset metara su bukvalno prsnuli u smeh. Od nas Pančevaca, Peđa je uvek najviše voleo da drnda i proziva Vuka. Ne iz neke mržnje, naprotiv, nego iz čistog navijačkog hira i zabave. Koliko Vuk može piva da popije za jedno popodne, to realno niko od nas na celoj tribini nije mogao da isprati. I to bez ikakvog preterivanja.
Smeh se još nije ni stišao, a Peđa je u sekundi promenio izraz lica. Pogledao je oštro ka vrhu tribine, procenjujući rad, pa se ponovo okrenuo ka nama, znatno ozbiljniji nego malopre.
„Ajde, braćo, dosta je bilo zajebancije za sve pare. Ubrzajte sad malo te ruke. Imamo još najviše dva sata da privedemo ovo kraju, mora sve da bude pod konac. Posle toga moram palim dalje poslom."
Ton mu je bio kristalno jasan. Nije morao uopšte da viče, niko na Severu nikada nije morao da viče na nas. Svi smo savršeno dobro znali kada je šali kraj.
Neko od starijih momaka iz gornjih redova dobaci poluglasno. „Peđa, brate... Pa hoćeš da popadamo svi od toplotnog udara?"
Na trenutak je nastala ona kratka, napeta pauza u kojoj su svi čekali vođinu reakciju. Peđa se samo kratko nasmejao onim svojim izazovnim, mangupskim poluosmehom, pa odmahnuo glavom.
„Neće neka velika šteta da bude za tribinu. Par narkomana manje na broju, brate."
Sekund kasnije, usledio je opšti, eksplozivan smeh. Ceo središnji deo tribine se bukvalno zatresao od iskrenog smeha, čak su i momci sa suprotnog kraja okrenuli glave da vide koja je fora u pitanju.
„Čuo si ga, Vuče! Prvi si zvanično na listi za odstrel!" dobacio sam mu kroz smeh, gurajući ga laktom.
„Ma jebi se, Stefi..." promrmljao je Vuk kroz zube, ali se i sam već uveliko smejao dok je hvatao novi džak belih najlona.
Bez ikakvog daljeg razvlačenja i prazne priče, svi smo se istog trenutka vratili poslu. Ruke su ponovo krenule da rade automatski, selotejp je zviždao kroz vazduh, a najlon je šuštao pod našim prstima. A sunce iznad Beograda je pržilo kao da nema nikakvu nameru da ikada stane.
Pogledao sam ponovo ka samom vrhu tribine. Redovi su se polako ali sigurno pretvorili u savršene crveno bele linije. Tačno onako kako je Peđa to zamislio u svojoj glavi. Sve je počelo da liči na ozbiljnu priču.
Nekoliko sati kasnije, sve je konačno bilo gotovo. Nekim čudom i čistom snagom ekipe, uspeli smo da završimo kompletnu koreografiju u rekordnom roku.
Veče je polako počelo da se spušta nad stadionom, a umorna ekipa se polako razilazila svojim putevima. Laganom, opuštenom vožnjom vratili smo se nazad u Pančevo. Vuk i ostali momci su otišli pravo svojim kućama da se istuširaju i odmore za sutrašnji rat, dok sam ja produžio sam ka centru grada.
Iskreno, nisam imao previše izbora. Moja najbolja drugarica još iz dana osnovne škole, bukvalno me je ucenila i naterala preko poruka da ostanem u gradu i odem sa njom na kafu. Zapravo, istina je da se nismo čuli ni videli jedan duži vremenski period...
Upoznali smo se u ubedljivo najgorem, najmračnijem periodu njenog života. Ja sam tada bio običan klinac, išao sam u osnovnu školu, a ona je blejala tu negde na ivici dvorišta, potpuno izbačena iz kuće. Da, rođeni roditelji su je hladnokrvno izbacili na ulicu kao smeće. I to samo zbog para. Preveliki troškovi za porodični budžet, kako su to oni tada voleli cinično da opravdavaju pred svetom.
Ali ona se nikada, ni u jednom jedinom trenutku nije predala. Nije htela da završi u domu za nezbrinutu decu, niti je ikada u životu želela da prosi i moli za tuđu, lažnu milostinju. Surovi ulični život ju je, nažalost, rano naterao na onaj najgori, najprljaviji i najteži mogući posao koji jedna žena uopšte može da radi na ovom svetu. Prostituciju.
Svi u ovom užasnom, licemernom gradu su joj tada automatski okrenuli leđa i pljuvali je. Svi do jednog su je odbacili kao šugavu devojku iz kraja. Svi... Osim mene. Ja sam ostao tu.
I onda, polako, milimetar po milimetar... Sama. Potpuno sama, čvrstom voljom, snagom i inatom, izvukla se iz tog živog blata i najgoreg pakla. Kupila stan, auto, napravila sebi stabilan i uspešan život. Danas, ironično, živi znatno bolje i čistije nego većina onih moralnih gromada koje su joj tada sa gađenjem okrenule leđa na ulici. Zato sam je i poštovao više od bilo koga.8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡN8m69noeCE
and then Add to home screen.