Stefan
Znate onaj trenutak kada počnete da gubite bitku, pa krenete na sve ili ništa? Onaj momenat kada shvatite da pravila više ne važe i da je jedini način da preživite rat, da postanete gori od onih koji su vas prvi napali. Stari Grci su imali Trojanskog konja. Mi nismo imali nikakvu drvenu skulpturu. Imali smo metalne sklopocije na putu, drvene motke spremne u gepeku i deset ludih glava podeljenih u dva automobila. I bes koji je ključao u nama jače od bilo kog alkohola.
U svetu navijača, duks nije samo komad odeće. To je obraz cele grupe. Zastava koju nosiš na grudima. A kad ti neko skine obeležja i unakaze brata od batina, ne zoveš policiju. Zoveš ekipu, digneš ceo kraj na noge i kreneš po tu osvetu koja ti se u tom trenutku smeši u mraku.
Većina Grobara je te večeri bila na JNA, na utakmici protiv Proletera, ali ne i oni indijanci koji su prebili našeg druga. Dobili smo dojavu da ta ekipa iz Borče večeras planira da napravi još jednu akciju. Da pređu Dunav, unište Zvezdine grafite kod Arene i ostave još jednu svoju poruku. Zato smo morali da ih isečemo na njihovom terenu, pre nego što uopšte krenu na most.
Ulazak na tuđu teritoriju nikad nije lak posao. Pun je jebenog rizika. Svako pogrešno skretanje u nepoznatom kraju može da te košta zuba. Ili nečeg mnogo goreg od batina. Ali imali smo taj faktor iznenađenja. Niko živ nas nije očekivao.
„Šta misliš, hoće li proći ovuda?" upitao je Deki, bacivši pogled na navigaciju na telefonu koja je pokazivala da ulazimo duboko u Borču.
„Moraju da prođu ovuda, brate," rekao sam, paleći pljugu iako je vazduh u kolima već bio gust i lepljiv od dima i nervoze.
„Slušaj, Stefane. Kad useremo od batina ove pičketine iz Borče, idemo pravo u kafić Vukovog ćaleta. Čika Dragan kuburi s kintom, pa da uletimo malo," predloži Jovan.
Svidela mi se ta ideja. Pored Dejana, Vuk mi je bio kao rođeni brat. Njegovi su pobegli sa sela i došli u Pančevo sa dve torbe i nula garancija. Od tada traje njihova večita borba za goli opstanak. Siromaštvo, računi, neplaćena kirija, sve u istom paketu.
„Naravno, brate. Mora da se zalije uspešna akcija," odgovorio sam, gledajući kroz prozor u mračne ulice.
Kolonom smo se uvukli u jednosmernu ulicu i parkirali automobile u mraku. To je bilo mesto gde bi, po našoj računici, uskoro trebalo da prođe njih petorica sa punim torbama sprejeva i kalupa.
Otvorio sam kasetu ispred sebe i izvadio crnu bandanu sa kosturskom lobanjom. Pokrivanje lica je zakon broj jedan. U 21. veku su prolaznici gori od nadzornih kamera - svaka dileja nosi telefon u rukama i gleda tuđa posla, jedva čekajući da nešto snimi i okači na društvene mreže radi malo pregleda i pažnje. Znam da će bar desetina njih večeras pokušati da uhvati našu akciju.
Kroz život sam se uvek vodio time da se prave uspomene čuvaju u glavi, a danas ni jedan jedini događaj ne može da prođe bez storija ili posta na Instagramu. Vodimo taj večiti rat na tribini sa manekenima i šminkerkama koji dolaze na utakmice samo radi slikanja i lajkova. Nemaju pojma gde su došli, pa opušteno snimaju svačije face, kače na profile i dele bez ičijeg odobrenja. A onda, naravno, zbog njihovog jebenog telefona stradamo mi koji živimo na protivničkim krajevima. Suparnička grupa te provali na tuđem storiju, nađe te u tvom kraju, pa te lome od batina na kućnom pragu dok ne propevaš i ne počneš da cinkariš druge. Zato je ova krpa preko lica večeras bila pitanje opstanka.
Nažalost, zbog mnogih takvih snimaka i jurenja pregleda, momci su gubili živote braneći lojalnost svojoj priči i svojoj grupi. A ti šminkeri sa telefonima odu kući, legnu da spavaju i nisu ni svesni da su jednim običnim klikom nekom upravo uništili život.
„Cojo, jel gepek otključan pozadi?" upitao je Deki tiho, ne skrećući pogled sa šoferšajbne.
„Jeste, brate. Ostavio sam ga otključanog još pre polaska."
„Ništa, onda, javi ovima u drugom autu. Čim se ova žena sa kesama izgubi iza zgrade, uzimamo motke i palimo ka onoj zelenoj zgradi. Tamo ima jedan mračan tunel. Tu pravimo štek dok ne naiđu Grobari."
Dejan je jedini dobro poznavao Borču. Jovan i ja nikada ranije nismo kročili u ovaj kraj, pa je on večeras bio naš mozak i predvodnik akcije. A mi smo mu verovali na reč.
Udahnuo sam duboko i polako otvorio vrata. Hladan noćni vazduh me je momentalno presekao po golom vratu, ali mi je prijalo - gasio je onu nervozu u meni. Vrata su se zatvorila skoro nečujno, jedna za drugim, kao da su i sama kola znala da večeras ne smemo da pravimo veliku buku.
Svako je do detalja znao svoj deo posla. Sve je unapred bilo isplanirano i nacrtano, precizno kao pljačka banke. Nije bilo potrebe za suvišnim pitanjima. Otvorio sam gepek sivog Nissana. Drvene motke su ležale unutra, poređane kao na traci. Zgrabio sam jednu - bila je teža nego što je izgledala na prvi pogled. Čvrsto sirovo drvo, leglo mi je u šaku kao saliveno.
Navukao sam onu crnu bandanu preko lica i osetio kako mi se sopstveni topao dah vraća nazad u lice. Povukao sam ekipu za sobom bez ijedne reči. Hodali smo brzo, tiho i kontrolisano, kao da nam je ovo stoti put da radimo istu stvar.
Zapalili smo pravo ka tunelu te stare zgrade. Na svu sreću, napolju nije bilo žive duše. Samo parkirani automobili i poneki prozor sa upaljenim televizorom. Uvek me je kopkalo to koliko očiju zapravo gleda kroz te zavese iz stanova. A posle se pred murijom prave da nisu videli ništa.
Tunel je bio uzak, ali taman dovoljno dugačak da nas desetorica stanemo uz zid, zbijeni u mraku, sa motkama u šakama. Beton je zaudarao na vlagu, buđ i urin. Zidovi su bili unakaženi starim grafitima - jedni preko drugih, precrtani, preškrabani, izbledeli. Ta ulična borba grafitima koja zapravo nikad ne prestaje.
Svetlo iznad ulaza je treperilo prigušeno i blesavo, kao da će svakog časa da crkne i ostavi nas u potpunom mraku tunela. Bacalo je dugačke, iskrivljene senke po podu i našim patikama.32Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ8tvpWmktU5
Čoveče, kako neko može da živi ovde? prošlo mi je kroz glavu dok sam odmeravao unutrašnjost dvorišta. Zgrada je izgledala jezivo, kao da se raspada sama od sebe. Balkoni bez gelenedera, oljuštena, siva fasada i prozori bez roletni koji su izgledali kao crne rupe.
U daljini se začuo muški smeh, glasan, onako bahat i opušten istovremeno. Grobari.
Neprimetno sam provirio iz tunela, tek toliko da me ono treperavo svetlo ne zakači. Ulica je bila polumračna, ali sasvim dovoljno osvetljena da mogu jasno da ih prebrojim. Jedan, dva, tri...
Jebem ti! Sranje. Zastao sam na sekund, a kroz kičmu mi je prošao hladan žmarac. Pogledao sam u Dejana. Nije ih bilo petorica - bilo ih je jedanaest. Duplo više nego što nam je javljeno. Izgleda da su Grobari nanjušili da se nešto sprema, pa su skupili jaču ekipu za akciju kod Arene.
„Tebra... ima ih jedanaest. Dvojica nose torbe na leđima," promrmljao sam kroz zube, tiho, ali dovoljno oštro da me svi u šteku čuju.
„Kako, bre, jedanaest? Trebalo je da ih bude šaka jada!" ispizdeo je Vuk u mraku, stegavši drvenu motku tako jako da su mu zglobovi na prstima skroz pobeleli.
„Ma ko ih jebe, i dalje smo jači, jebote. Stefi, samo daj znak da krenemo na njih!" rekao je besno Jovan, pokušavajući da preseče paniku i zadrži naš pobednički gas, kao da se ništa nije promenilo.
Stegao sam drvo u ruci toliko jako da me je dlan zaboleo. Nisam osećao strah, bar ne onaj koji te tera da se povučeš nazad. Osećao sam onaj poznat pritisak u grudima - naboj pred direktan sudar, kad ti razum govori da će za nekoliko sekundi sve oko tebe da eksplodira i da posle prvog udarca više nema nazad. Nema kajanja.
„Ćuti!" rekao sam tiše, ali oštrije.
Pratio sam ih očima kako se približavaju našem tunelu, potpuno opušteni, mlatarajući rukama, nesvesni da se na par metara od njih krije deset razvaljenih glava sa motkama. Trebalo je izračunati pravi sekund. Ako izletimo prerano, raširiće se po ulici i pobeći. Ako ih pustimo preblizu, sabiće nas u tunelu i sami sebi ćemo napraviti kavez.
Još samo par koraka. Ajde, još malo. Sada su bili toliko blizu da sam pod jednom uličnom svetiljkom mogao da im vidim face. Podigao sam desnu ruku uvis, zadržao je sekundu dok im koraci nisu odjeknuli tik ispred ulaza, i spustio je dole.
„Sad! Udri, stoku!"
Istrčali smo iz tunela u istom trenu, kao čopor hijena, bez grama razmišljanja, i krenuli u punom sprintu pravo na njih.
Iznenađenje je rešilo više od pola posla. Grobari iz Borče su se bukvalno ukopali u mestu, potpuno zatečeni i pogubljeni. Momku koji je bio najbliže meni, ispala mu je torba iz ruku, a oštar, limeni zvuk sprejeva koji udaraju o asfalt bio je glasniji od njihove i naše vike. Za njih je to bio zvuk početka kraja te noći.
Prvi lik koji mi se našao na crti nije stigao ni da podigne ruke u gard, a kamoli da skapira šta ga je snašlo. Zakucao sam mu motku pravo u stomak. Dečko se momentalno savio kao kifla, ispuštajući sav vazduh iz pluća. Dvojica njegovih su odmah uletela u to ludilo da ga pokriju i odbrane - hrabro sa njihove strane, ali potpuno uzaludno protiv razjarene ekipe sa kuvanim motkama.
„Ajdeeee! Udri stoku!" zaurlao je Vuk pored mene, a odmah zatim je odjeknuo tupi, jezivi zvuk drveta koje puca o nečiju kost.
Video sam Dejana kako se rva sa dvojicom istovremeno, besan i fokusiran. Dok sam gledao u taj haos, kroz glavu mi je prošla misao da nikad nismo bili spremniji. Jovan je već jurio onog lika sa torbom na leđima koji je pokušavao da spase opremu.
Adrenalin je proradio u meni i automatski sam nastavio da udaram dalje, vođen čistim besom. Drugi lik je skočio na mene, pokušavajući manijački da mi otme drvo iz ruku, ali sam ga levim laktom sasekao pravo u bradu i odbacio unazad. Pao je na leđa, skroz pogubljen. Prišao sam mu bez sekunde oklevanja i vezao mu tri teška udarca motkom po glavi i leđima.
U glavi mi je odzvanjao njegov vrisak i kako kuka pri svakom udarcu, ali mi nije bilo dovoljno da se zaustavim. Udarao sam ga kao besna životinja. U tom jebenom trenutku, kroz drvo, ja nisam udarao samo tog lika iz Borče. Istresao sam iz sebe sve one probleme koji su se skupljali godinama unazad.
Sve je izlazilo iz mene sa svakim udarcem, bez trunke kajanja, sve dok se lik ispod mene nije potpuno umirio i pao u nesvest.
Odjednom, kao da je neko pritisnuo okidač, sve oko mene je utihnulo. Vid mi se zamutio, a kroz glavu mi je prozujao talas jezive mučnine dok mi je u ušima odjeknulo ono odvratno, glasno zujanje koje te potpuno izbaci iz takta. Ipak, stisnuo sam zube i duboko udahnuo kroz nos, terajući sebe da ostanem pribran. Nisam smeo da padnem sad kad je sve gotovo.
Spustio sam motku, jedva dolazeći do daha. Pogledao sam oko sebe. Ulica je bila u totalnom haosu. Četvorica njih su ležala nepomično na putu, dok su se ostali dali u divlju štraftu ka kraju ulice, uplašeni i razbijeni. Vuk je stajao iznad jednog, kontrolišući situaciju, a Dejan je brisao krv sa ruke, dišući teško kroz nos. Akcija je bila gotova. Dobili su šta su tražili. Gadovi.
——
Kristina
Bilo je otprilike nešto posle devet uveče kada smo krenuli nazad za Pančevo, posle neverovatne utakmice i lagane pobede našeg Partizana. Nikola je sve vreme divljački stiskao gas, bahato i samouvereno, dok je usput prepričavao tuču koja se malo pre desila u Borči. Govorio je kako su naše presrele Delije, izlupali ih motkama, oteli im svu opremu za grafite i skinuli par ozbiljnih dukseva grupa. Slušala sam ga samo napola.
Umor me je polako savladavao, ali onaj iskreni osmeh sa mog lica nije nestajao. Bila sam presrećna, Partizan je pobedio, a ja sam na kopu ispucala svu negativnu energiju. Nikola mi je u jednom trenutku, dok je trajao opšti haos nakon gola, prvi put u životu gurnuo upaljenu baklju u ruke. Od onolikog dima i treme, umalo nisam zapalila samu sebe, smotana do koske, ali nema veze. Osećaj kad te prži ona svetlost i kad si deo te ludačke bakljade je bio jednostavno predobar. To mi je bila sasvim dovoljna sreća za danas. Pored Nikole, naravno.
„Rekao sam vam ja da danas kidamo!" vikao je ponosno Nikola preko volana. Stvarno je pogodio ishod utakmice, a to je hranilo njegov ego više nego bilo kakva čestitka.
„Bili smo najbolji!" uzviknula sam, pokušavajući da nadjačam muziku sa radija.
Nasmejala sam se, osećajući kako me adrenalin konačno pušta i kako telo počinje da se lomi. Bila sam premorena, grlo me je opasno peklo od silnog dranja, a kosa mi se potpuno raščupala od guranja, skakanja i onih čuvenih vozova na tribini. Ali srce mi je i dalje igralo. Taj osećaj pripadnosti, ta sirova energija hiljada ljudi... to je bio jedini trenutak kada sam se osećala stvarno živom, daleko od onog mermernog zatvora koji moji roditelji zovu kućom. Tamo je sve pod konac. Tiho, uštrikano, bez ijedne greške.
„Ljudi, idemo na žurku kod Miljana? Pravi ogromnu žurku u vikendici. Biće do jaja," dobacio je Mihajlo sa zadnjeg sedišta, a ja sam se u trenutku namrštila, znajući unapred da će Nikola i Nađa oberučke pristati.
„Realno, mogli bismo malo da se opustimo. Taman da proslavimo ubedljivu pobedu kako treba, brate," reče Nikola, čvrsto držeći kožni volan, već zamišljajući sebe kao glavnog lika i zvezdu večeri.
„Pogledaj šta sam nabacio od Ranka na kopu," Mihajlo je iz džepa izvukao kesicu sa svežom, zelenom marihuanom i ponosno je podigao uvis kao neki trofej.
„Ja sam za, odmah!" dodala je Nađa uzbuđeno, bez sekunde razmišljanja.
„Kris, a ti?" Svo troje su me u istom trenutku pogledali sa identičnim izrazom lica - očekivanje pomešano sa blagim, dobro poznatim pritiskom ekipe.
I evo ga, pritisak je počeo. A meni se stvarno, ali stvarno nije išlo nigde. Bila sam premorena, prazna. A još manje mi se dalo da ih gledam kako se u roku od pola sata demontiraju tim prokletim supstancama i gube do ujutru. To je bila samo još jedna od onih mana koje sam potajno mrzela kod Nikole. Ta njegova večita potreba da bude na svakoj mogućoj žurci, da bude viđen, da bude najglasniji u prostoriji, da bude centar svega. Ponekad sam se, sedeći pored njega u toj istoj koži, pitala da li uopšte ume da ugasi taj napadni stav, da ćuti i bude samo moj.
Ipak, nisam htela da budem njegova kočnica. Nikad ne bih sebi dozvolila tako nešto. Ako želi, neka ide...
„Nisam raspoložena za žurku, stvarno."
„A daj, Kris. Što si smor? Nećemo ostati dugo, kunem ti se," reče Nikola, pokušavajući da me smekša onim svojim dubokim glasom koji je inače uvek palio kod mene.
„Spava mi se, Nidžo. Mrtva sam. Samo hoću u krevet," rekla sam, ovog puta bez glume. I zaista je bilo tako - adrenalin se skroz istopio i umor me je lomio u teškim talasima.32Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ3oYdPJ5clT
„Šta ćemo sad?" pitao je Mihajlo, vidno nadrkan.
Znam da ga često nerviram jer odbijam da pratim njihov tempo, ali ćutao je i gutao to samo zbog Nikole. Da mu nije najbolji ortak, verovatno bi mi sve to odavno sasuo u lice.
„Ništa. Idite vas dvoje, ja ću Kris da bacim gajbi," predložio je Nikola.
„Ne, ne, nema šanse. Idi ti sa njima, Nidžo."
Rekla sam to, trudeći se da zvučim maksimalno iskreno. Nisam želela da im rušim planove. Ponekad mi ih je čak bilo i žao - oni bukvalno žive za te žurke i pijane noći, dok ja taj svet samo povremeno delim sa njima.
„Ne pada mi na pamet da te ostavim samu, Kris," uzvratio je iste sekunde. Pogled mu je postao ozbiljan, skoro zaštitnički. Taj pogled me je uvek, bez greške, lomio na pola.
„Ne ostavljaš me, Nidžo, opusti se. Stvarno. Nije fer da zbog mene večito propuštaš žurke. Neće propasti svet zbog jedne odvojene večeri."
Izgovorila sam to tačno onako kako sam mislila. Ili sam bar samu sebe lagala da tako mislim.
Nikola me je fiksirao očima na nekoliko sekundi, kao da pokušava da mi provali facu i pročita da li sam stvarno kul sa tim ili samo glumim lažno razumevanje. Na kraju je ipak popustio.
„Jesi sigurna, Kris?"
Nađa i Mihajlo su mudro ćutali pozadi, posmatrajući kako se i ove večeri blago natežemo oko nečega što je njima bilo potpuno nebitno i dosadno.
„Jesam, sigurna sam. Svakako je Nađa tu da te drži na oku. Ako napraviš neko sranje, najebao si," dodala sam kroz kiselu šalu, samo da razbijem tu glupu težinu u vazduhu. Iako bih, negde duboko u stomaku, više od svega volela da je ovog puta ipak izabrao mene i okrenuo auto ka mojoj kući.
„E, ne možeš sama kući u ovo doba, Kris," ubacila se konačno i Nađa, glumeći neku solidarnost.32Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡh2yKbG6HEZ
A zašto, molim te, ne bih mogla? Šta će da mi fali da malo prošetam i razbistrim glavu.
„Opušteno, imam ja svog privatnog šofera kog mi mama stalno nabija na nos i tera me da ga zovem," rekla sam sarkastično. Ta reč, šofer, u mom rečniku je oduvek bila sinonim za policijske lisice.
„Volim te, Kris. Najbolja si," ispalio je Nikola presrećnog lica i brzinski me poljubio u obraz, jedva čekajući da stisne gas ka toj vikendici.
„Volim i ja tebe, Nidžo."
Poljubili smo se na brzinu, a onda su me ostavili ispred autobuske stanice u centru Pančeva. Ja sam tako htela, da se razumemo. Hteli su oni da me odbace skroz do moje kuće, ali nisam dozvolila. Planirala sam u sekundi da pozovem taksi koji bi se stvorio za minut, ali me je onda povukla neka ludača želja da prošetam. I tako sam i uradila.
Retko kad me je neko mogao videti samu noću na ulici. Moji su oduvek insistirali na tome da me neko vozi, da obezbeđenje ili šofer idu sa mnom, da se svakih pola sata proverava gde sam i s kim sam. Govorili su da je sve to zbog moje bezbednosti. Ja sam to disanje za vratom doživljavala kao klasično gušenje.
Šetnja polupraznim ulicama me je momentalno razbudila. Hladan pančevački vazduh mi je prijao, skidao je miris dima i znoja sa mene. Tek tada sam osetila kako mi stomak ozbiljno vibrira od gladi. Bravo, Kristina. Sad si i gladna, pomislila sam ironično.
Sama pomisao na to da će me kod kuće, kada se vratim, čekati neka dosadna, organska, zdrava hrana koju svakodnevno moram da progutam pod budnim okom roditelja, naterala me je da ubrzam korak. Kod nas je u kući sve zdravo, izbalansirano, proračunato i pravilno. Samo ja nisam.
Pogledala sam u novčanik da proverim koliko novca imam u njemu. Hmmm, 65 evra i 200 dinara. Sasvim dovoljno za neku brzu klopu u restoranu. Razmišljala sam gde da skrenem, ali svaki lokal pored kog bih prošla bio je uveliko zatvoren. Kasno je. To me je nerviralo sve više, a glad je postajala nepodnošljiva.
Iza ugla, iza jedne sporedne uličice, odjednom sam načula buku, muške glasove i zveket staklenih flaša. Ubrzala sam korak u nadi da ću naleteti na neki otvoreni restoran ili bar fast fud koji radi treću smenu. I tada sam ga ugledala - mali kafić sa izbledelim fast food natpisom iznad ulaza.
A onda me je presekao hladan tuš. Videla sam njih.32Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡA1Lo7HQ9QH
Velika grupa Delija je bukvalno okupirala ceo lokal i prostor ispred njega. Neki su stajali sa flašama u rukama, neki su sedeli za plastičnim stolovima, a gajbe piva su bile poređane svuda unaokolo. Bili su preglasni i opušteni. Izgleda da se nešto slavi.
Fiksirali su me pogledima u istom sekundu kada sam zakoračila na svetlo ispred kafića. Sranje. Kristina, glupačo.
Totalno sam zaboravila da na sebi nosim Partizanovu majicu. U Pančevu, koje je važilo za naš grad, ja sam upravo umarširala u jedini džep gde su oni večeras napravili žurku, ili nešto slično. Svi ti teški, ispitivački pogledi muške ekipe bili su upereni pravo u moja prsa.
Neće valjda da me napadnu? Žensko sam, valjda imaju neki kodeks... Još mi samo fali da me ovde izlome od batina zbog majice. Bravo, Kristina, glupačo.
Mozak mi je radio sto na sat. Prva misao je bila da se okrenem i pobegnem u bilo kom pravcu, ali bilo je kasno za to. Već su me primetili, bar dobra većina. Osetila sam te poglede na svojoj koži - teške, lepljive i preteće, kao da me neka nevidljiva sila gura pravo među njih. Ako krenem da trčim, ispašću pička, a onda će tek krenuti za mnom.
Udahnula sam duboko, ispravila leđa i stegla torbicu. Gotovo je sad. Idem unutra, pa šta bude.32Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡTGjHBS8VA5
and then Add to home screen.