Kristina
Spremanje za utakmicu je za mene oduvek bio poseban ritual, jedino vreme kada sam zapravo svoja. Obukla sam crnu majicu sa natpisom „Navijači Partizana" i stegla kosu u visoki, čvrsti rep. Htela sam da budem spremna za skakanje, guranje i sav taj haos koji me čeka na jugu.
Miris jake, domaće crne kafe uvijao mi se u nos, ali ni tada nisam uspela da se razbudim. Sinoć sam jedva sklopila oči. Prošlo je skoro dvadeset četiri sata, a ja i dalje u glavi čujem taj njegov glas, onaj drzak, hrapav ton od koga mi se dizala kosa na glavi. „Sve ti je perfektno, sve po pravilu... i smaraš." Te reči su me pekle više nego što sam smela da priznam i samoj sebi. Ko je on, jedan običan klošar iz kraja, da meni to kaže?
A opet, uhvatila sam sebe kako pred ogledalom namerno popuštam taj rep, čupkajući pramenove da ne izgledaju tako pod konac. Šta ako je Stefan u pravu? Šta ako sam stvarno samo jedna isprogramirana lutka na izlogu?
„Nećeš staviti šminku?" mamin glas presekao je tišinu iza mojih leđa. Bila sam toliko utonula u misli o novom dečku da nisam ni čula kad je, otvorila teška, hrastova vrata moje sobe.31Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡzn4K1gDD8F
„Ne. Ne znam, sviđa mi se ovako," odgovorila sam, ne skretajući pogled sa svog odraza. Posmatrala sam svoje nenaspavano lice, podočnjake i neku novu drskost u očima. Pronalazila sam milion mana na sebi i svaka mi je opasno smetala.
„Znaš šta mislim o tim tvojim utakmicama..." zastala je, a ja sam samo duboko uzdahnula, osećajući kako mi se skuplja bes u slepoočnicama.
Okrenula sam se ka njoj i stala u gard.
Neće valjda sad opet da počinje sa tim. Uvek ista priča, brate. Pred svaku utakmicu moja mama mora da mi pametuje kako fudbal i tribina nisu mesto za devojčicu poput mene.
„Mama, znam... Stadioni su za huligane, klošare i propalice. Čula sam to već hiljadu puta. Ne moramo opet da započinjemo raspravu oko toga, molim te."
„Nećemo. Samo mi se čuvaj. I javljaj se... stalno. Ako ti neko samo priđe, odmah me pozovi," u njenom glasu se mešala ona poznata zabrinutost sa čistim besom jer ne može da me kontroliše.
Moji roditelji su mrzeli tu moju stranu, tu mušku, kako su je oni zvali. Za njih je moja ljubav prema Partizanu bila bolest koju treba izlečiti i izbaciti iz glave.
Teško bi im padalo svaki put kad bih otišla sa Nikolom na utakmicu. Dok sam bila mala, pokušavali su na sve moguće načine da mi zabrane odlaske, zaključavali me, ucenjivali, ali džabe. Uvek bih našla neku foru da im pobegnem iza leđa i zapalim za Beograd, na jedino mesto gde sam se zapravo osećala živom.
Nisam bila kao ostale devojke. Nisam volela balove, skupe haljine i odlaske na masažu svakog vikenda.
Većina devojaka mojih godina dala bi sve da budu u mojoj koži, da žive u ovoj tvrđavi od mermera i troše roditeljski novac. Stalno to slušam. Ali to nisam bila ja. Nisam želela da budem bogata i popularna poput tate i mame. Htela sam samo da budem Kristina.31Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ5ZnboNc0vu
Otvorili su svoju advokatsku firmu i preko noći se probili na sam vrh. Postali su najuglednija firma u Pančevu i okolini. Svaki put kad prođem pored te zgrade u centru i vidim naše prezime ispisano, onim jebenim srebrnim slovima, osetim neku odvratnu težinu u stomaku. Taj sivi mermer i ogromna staklena vrata... to nije bila obična kancelarija. To je bila njihova kuća, u kojoj su provodili više vremena nego sa mnom.
Čak i kada bismo seli da ručamo kao neka normalna porodica, telefoni su im bili na stolu kao četvrti i peti gosti, stalno na vezi sa nekim sudijama i klijentima. Svaki moj uspeh u školi, svaka petica - za njih je to bila podrazumevana stavka, stvar statistike. Kao da su me projektovali da budem još jedan njihov uspešno rešen slučaj, a ne ćerka od krvi i mesa.
„Zvaću te čim se završi utakmica, obećavam," rekla sam mami, uzimajući crni dukser sa kreveta i ostavljajući je samu u sobi.31Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡn1JpktbDZ6
Nikola je već divljao na sireni ispred kuće, a ja sam opasno kasnila. Upsić. Istrčala sam napolje, gazeći preko onog savršenog travnjaka, i potrčala ka njegovom besnom crnom autu.
„Idete na utakmicu, gospođice?" upitao me je baštovan Dača. Čovek je stalno bio zadužen za to lickanje zelenila u našem ogromnom dvorištu.
„Da, Dačo. Jedva čekam da stignem na JNA!" rekla sam, a osmeh mi je prvi put tog dana bio iskren.
On se toplo osmehnuo. Dača me je više puta čuvao dok sam bila mala devojčica, i dok su moji jurili milione van kuće. Tužno je samo pomisliti, ali taj čovek je znao više o mojim strahovima i željama nego moji dragi roditelji.
„Srećno, gospođice. Nadam se pobedi!"
Zatvorio je ogromnu crnu kapiju za mnom. Moji su se toliko tripovali za moju bezbednost da su podigli zidove od tri metara oko imanja. Osećaj je jeziv, kao da sam osuđena na život u nekom luksuznom zatvoru, a ne u jebenoj vili.31Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡSGeSfkAZtw
Čim sam otvorila vrata auta, zapljusnuo me je miris one njegove prepoznatljive žvake od mente pomešan sa preskupim parfemom koji je uvek prskao na sebe preko svake mere. Nikola je sedeo za volanom sa naočarima za sunce, glumeći nekog opasnog lika. Mihajlo i Nađa su se zavalili pozadi, sa osmesima koji su se videli iz aviona.
„Gde si, lepoto moja," dobacio je Nikola, nagnuo se preko menjača i poljubio me na brzinu.
Okrenula sam se ka zadnjem sedištu, nabacila onaj svoj brzi, uvežbani osmeh koji uvek koristim kad treba da sakrijem da sam pogubljena, i javila se Nađi i Mihajlu. Sve je moralo da izgleda normalno, iako mi je u glavi i dalje odzvanjalo ono Stefanovo da smaram.
Vezala sam pojas i utonula u mekanu kožu sedišta, pokušavajući da nateram telo da se opusti i da izbaci taj pritisak.
Nikola je ubacio ključ i okrenuo ga polako, bez žurbe, kao da zna da svi čekamo taj zvuk. Motor je zagrmeo duboko, a auspuh je ispalio kratak, besan zvuk koji je odjeknuo duž cele ulice, prkoseći tišini mog kraja.
„Kasniš, gospođice advokat," dobacio je Mihajlo sa zadnjeg sedišta, podbodući me.
„Ćuti ti, bar ne nosim šal u martu na plus šesnaest," uzvratila sam mu odmah.
Nađa se nasmejala na moju prozivku i pustila pesmu sa telefona, povezujući se na zvučnike. Prvi taktovi poznate melodije ispunili su auto i svi smo u istom trenutku zapevali moju omiljenu pesmu.
„Da volim crno bele, ponosno kažem svima. Volim to slavno ime i divim se samo njima. Na svetu ništa veće ne može da postoji, nego što je naša ljubav prema crno beloj boji!"
Kad bih sada rekla mami da mi je ovo važnije od svih njihovih večera sa sudijama i direktorima, verovatno bi me pogledala kao da sam skrenula s uma. Za njih je ovo bio klošarski život, a za mene je ovo bila porodica koju sam izabrala za sebe.
Pogledala sam u Nikolu. Podigao je naočare za sunce na čelo i levom rukom čvrsto držao volan, pokušavajući da zadrži ozbiljnost. Ali ga je osmeh odavao. Okrenuo se ka meni i tada su nam se pogledi susreli. Spustio je desnu ruku sa menjača pravo na moju butinu i stisnuo je tu, čvrsto. Znala sam taj njegov potez napamet - radio je to uvek pred drugima, kao da podseća i mene i ceo svet da sam njegova svojina. Ranije mi je to možda i prijalo, laksalo mi je, ali danas... danas me je taj stisak nekako čudno gušio. Podsetilo me na onu debelu olovku i liniju na klupi.31Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡj4EC94dWe0
Njegovom divljom vožnjom brzo smo se isključili sa naših ulica i uhvatili glavni put. Vreme je letelo, sve dok nas kočnice nisu zakucale u beskrajnu gužvu na Pančevačkom mostu.31Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡCpnNLqUZmB
Beograd je za sve nas bio centar sveta, ma koliko mi voleli Pančevo. Naš grad nam je bio tesan i mali, pa je cela moja generacija disala i izlazila preko reke. Tih dvadeset minuta vožnje delilo te je od ludila. Dovoljno blizu da ti Beograd postane svakodnevna bleja, a opet dovoljno veliko i divlje mesto da te proguta ako ne paziš.
Pritisnula sam dugme pored brave i spustila prozor tek par milimetra. Dovoljno da uđe malo svežeg vazduha. Hladan vetar sa Dunava me je momentalno ošinuo po licu. Trebalo mi je to, morala sam hitno da razbistrim glavu. Gledala sam u mutnu vodu ispod mosta i uzalud pokušavala da se opustim. Nikola je nervozno lupkao prstima po kožnom volanu sve dok se konačno nismo probili kroz gužvu i zapucali ka Autokomandi, pravo prema Humskoj ulici, našoj omiljenoj destinaciji u ovom gradu.
„Napokon smo stigli, tebra!" viknuo je Mihajlo, bukvalno se zalepivši za prozor.
Iza ugla, kroz martovski mrak, izronili su masivni reflektori našeg hrama. U tom trenutku, u stomaku mi je eksplodirala ona stara, prepoznatljiva struja. Osmeh mi se sam razvukao preko lica, onaj pravi, ne lažni. Uvek je tako. Kao da mi neko jednim potezom pritisne prekidač za život i pogasi sve probleme u glavi. Zidovi od tri metra, roditelji, škola... sve je nestalo.
Auto smo parkirali na prepun parking blizu stadiona. Sva sreća, pa je bilo slobodnog mesta. Nikola je prvi izašao iz auta i otvorio gepek, izvukao je crno beli šal koji sam mu kupila za rođendan pre par meseci. Smešno da sam sada ja bila jedina u našoj ekipi bez šala, klasika.
„Spremna?" upitao me je Nikola, vezujući šal oko vrata dok je spuštao vrata gepeka.
„Naravno, Nidzo. Jedva čekam da uđemo na jug," skoro da sam viknula od naleta adrenalina, ostavljajući sve muke iza sebe.
Ovo je bio jedan od onih retkih trenutaka kada sam bila stoprocentno svoja. Slobodna ptica. Ovde nije bilo onih lažnih faca koji bi me merili i gledali popreko samo zbog toga ko su mi mama i tata. Na tribini nikog ne zanima čija sam, niti koliko miliona imaju moji roditelji. Zapravo, tamo te niko i ne pita za prezime. Svi smo isti.
Stadion Jna je bio jedino mesto gde sam mogla da dišem punim plućima, bez maske. Partizan je bio moj jedini izlaz i beg od tog njihovog fensi, bogataškog života, od sterilne vile i onih betonskih zidova od tri metra. Da se ne lažemo, u početku sam dolazila čisto iz inata, samo da bih prkosila mojima i gazila njihova pravila. A onda sam se, potpuno neprimetno, navukla na crno-bele boje. Zaljubila sam se u taj fazon, u to ludilo i u sve što ta priča nosi sa sobom.
Izvukla sam kartu iz zadnjeg džepa farmerki i krenula za Nikolom prema ulazu. Jug, sektor J.
Stali smo u spor, zagušljivi red tik pored žandarmerije koja je praktično okupirala svaki metar oko stadiona. Primetila sam ih kako stoje u manjim grupama po ćoškovima, spremni za intervenciju. Onaj njihov klasični, mračni prizor: metalni štitovi, šlemovi, panciri, okačeni pendreci i suzavci spremni u rukama. Malo niže niz ulicu stajala je i konjica. Izgledalo je kao da se sprema građanski rat, a ne obična ligaška utakmica.
Najsmešnije od svega je što naš današnji protivnik, FK Proleter, nema ni svoje ozbiljne navijačke grupe. Oko stadiona su kružili samo naši, Grobari. Ko bi nas uopšte napao ispred naše kuće? Ali murija uvek ima svoje tripove i teorije.
Gužva na pretresu se polako razilazila, većina ljudi je već prošla kapije i ušla na tribinu. Danas se očekivala ozbiljna brojka, ludnica u najavi, pogotovo jer nam Crvena Zvezda beži za samo jedan bod. Imamo realnu šansu da ih konačno srušimo sa prvog mesta, prestignemo i uzmemo tu titulu posle šest dugih godina čekanja. I baš zato je vazduh iznad stadiona bio težak i napet. Ne zbog protivnika, nego zbog tog jednog boda koji nam rešava titulu.
Čvrste betonske stepenice odzvanjale su pod našim nogama dok smo se penjali ka tribini. Što smo bili bliže prolazu, onaj duboki zvuk bubnjeva postao je sve jači. Težak, ritmičan. Kao da mi udara direktno u grudi pri svakom ritmu dok su momci isprobavali bubnjeve pred početak utakmice.
Zastala sam na sekund na samom izlazu na kopu.
Onaj dobro poznati, miris pomešan sa jeftinim duvanom, prosutom pivom i nečim opasno zapaljivim, momentalno mi je ispunio pluća. Taj miris mi je odavno postao domaći. Čudan je to osećaj, totalno bolestan, kada ti dim, baklje i ulična galama znače jedinu pravu sigurnost.
„Si okej, Kristina?" osetila sam kako mi se nečija ruka spušta na rame. Okrenula sam se, Nađa.
Nisam ni primetila da sam zaostala. Cela ta atmosfera, dim cigareta i teške misli su me proždrle u sekundi. A opet, osećala sam se kao da mogu da poletim. Kao da mi niko i ništa na ovom svetu ne može prići i pokvariti ovo raspoloženje u grudima.
„Nego šta, odlično sam!" osmehnula sam se onako iskreno, iz dubine duše, kako sam mogla samo i isključivo na ovom mestu.
„Ajde. Idemo onda kod naših, Kris."
Spustile smo se kroz masu do Nikole i Mihajla. Na naše staro mesto. Tamo gde sam davno prvi put stala pored njega, pre nego što je zvanično postao moj dečko.
„Nije loše, brate. Biće nas bar deset hiljada," procenio je Nikola, odmeravajući tribine koje su se polako punile.
„Ma samo da dobijemo ovaj Proleter. Cigani sutra imaju jaku tekmu protiv Novog Pazara. Ovo nam je možda poslednja šansa da ih prestignemo," rekao je Mihajlo, ozbiljnije nego inače.
Ovih dana, svi smo se nadali njihovom kiksu protiv Novog Pazara.
„Videćemo, brate. Idem ja po barjak. Ostanite tu," dobacio je Nikola.
On i Mihajlo su bili u priči sa navijačkim grupama, pa su često dobijali to zaduženje da vrte one ogromne barjake u našim bojama. Platna u crno-belim prugama počela su da se podižu iznad naših glava, praveći talase pod naletom vetra.
Pogledala sam ka terenu. Igrači su konačno istrčali iz tunela. U istom sekundu, ceo Jug je eksplodirao od aplauza. Spiker je nešto mrmljao preko razglasa, ali ga niko od nas nije slušao.
„Alo, Grobari! Slušaj ovamo!"
Vođin glas odjeknuo je preko megafona i presekao žamor na tribini. Stajao je na svom mestu, okrenut ka nama, raširenih ruku, spreman da povede ceo jug.
„Idemo sad jako. Ima nas dosta, brate. Moraju da nas čuju dole na terenu, bre! Huliganu majka pričala..."
I ceo jug je krenuo. U istom ritmu, u istom dahu, kao jedno ogromno, divlje telo. Pustila sam glas zajedno sa Nađom, ne štedeći se ni sekunde. Grlo me je već posle prvog stiha peklo, ali me je, iskreno, bolelo uvo. U tom trenutku nisam bila ćerka uspešnih advokata. Nisam bila ona primerna, savršena devojka iz vile sa zidovima od tri metra.
Bila sam samo jedan anonimni glas među hiljadama, ranjenih, besnih i slobodnih ljudi. I to mi je bilo više nego dovoljno da budem srećna.
„Huliganu majka pričala, prokleta je Humska ulica! Beži sa nje ti, ostavi je ti, proći ćeš kao tvoji drugovi..."
Bubnjevi su udarali tako jako da mi je ritam prolazio direktno kroz kosti. Neko par redova iza mene zapalio je baklju i gusti, beli dim počeo je da se diže ka reflektorima. Svetla su ga sekla pod uglom, praveći od tog dima tešku maglu kroz koju se teren jedva video.
U petnaestom minutu - prva ozbiljna šansa. Vanja Dragojević je poslao dugu loptu napred ka Nemanji Trifunoviću na levom krilu. Ovaj ju je primio u trku i zalomio odbrambenog igrača Proletera kao da dečko ne postoji.
Uleteo je na ivicu šesnaesterca i ubacio loptu ka sredini. Tamo je nastao opšti haos. Guranje, povlačenje za dresove, sudija koji se pravi slep... lopta se nekako odbila i pala pravo na grudi Bibrasu Natchu.
Spustio ju je mirno. Kao da vreme oko njega stoji. Zamahnuo je nogom i šutnuo. Na sekund tišina. I onda, gooool!
Lopta je završila u mreži, a jug je eksplodirao. Huk je bio takav da sam osetila kako mi se pod nogama trese beton. Skočila sam bez razmišljanja i obavila ruke oko Nikolinog vrata dok je masa divljala i padala jedni preko drugih od radosti.
„Idemooo!" vrištala sam mu na uvo. On me je zgrabio, podigao uvis i zavrteo, a onda smo oboje nastavili da skačemo u tom kolektivnom ludilu. Dok sam ga držala, na sekundu mi je kroz glavu prošao misao - ovo je moj svet, ovde pripadam. Ali negde duboko, u nekom sakrivenom uglu svesti, i dalje je stajao onaj nadrkani pogled iz zadnje klupe. Stefan je u meni pokrenuo lavinu koju ni ovaj gol nije mogao skroz da zaustavi.
Posle tog pogotka, sve je išlo glatko. Kao da je ogroman teret pao. Igrači su se opustili, a golovi su počeli da pljušte jedan za drugim. Do sedamdesetog minuta na semaforu je već stajalo ubedljivih 4:1 za našu ekipu.
Jug je pevao bez prestanka, grmelo je sa svih strana. Glas mi je već odavno bio promukao, ali nisam stajala. Igrači su ginuli na terenu, klizali po travi, ulazili u svaki duel kao da im život zavisi od toga.
Jer i zavisi. Svi smo delili istu, jedinu želju. Da uzmemo tu prokletu titulu. Da je otmemo već jednom Crvenoj Zvezdi i vratimo tamo gde pripada, posle šest teških, dugih godina čekanja.31Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡdCqXLamu94
and then Add to home screen.