Stefan
Usna mi je pulsirala u ritmu besa koji je onaj lik, Nikola ili kako se već zove ovaj mamlaz, pokušao da isprovocira u meni. Tatin sinčić je umislio da može da mi naređuje i da me ponizi pred celim razredom. Tek što sam stigao, a već mi se gadi ova škola i sve u njoj.
Spustio sam pogled na svoje zglobove. Bili su crveni, a koža zategnuta i vrela. Gurnuo sam ga jače nego što sam planirao, priznajem. Ali dečko je tražio đavola, a ja sam od jutros bio spreman da pokažem zube. Ako ih ne pokažeš odmah, kasnije će biti kasno. Zlatno pravilo ulice: nateraj ih da te se plaše, ili ćeš u suprotnom biti samo još jedna vreća za udaranje.
Nikola je ustao sa poda, otresajući prašinu sa onih svojih preskupih farmerki. Pogled koji mi je uputio bio je obećanje koje sam čuo bar hiljadu puta pre njega: „Mrtav si."
A onda sam osetio nju.
Devojku pored mene, Kristina, vratila se na svoje mesto. Sedela je toliko blizu da sam mogao da osetim onaj slatkasti miris njenog parfema koji je pokušavao da sakrije miris buđi iz školskih zidova.
Otvorila je udžbenik i pronašla lekciju koju je profesorka pomenula. Nisam morao da je gledam da bih znao da me skenira pogledom. Osećao sam njen topao pogled na svom profilu - onaj radoznali, a opet nekako drugačiji od ostalih.
Nisam izdržao. Okrenuo sam glavu tek toliko da joj uhvatim pogled. Oči su joj bile krupne, svetlo braon, i u tom trenutku potpuno uprte u mene. Nije bilo straha, bar ne onog običnog. Više je to bio onaj ispitivački pogled, kao da pokušava da vidi šta se krije iza ove moje rascepane usne i nadrkanog stava.
Trajalo je samo sekund, ali mi je ta sekunda bila duža od celog jutra. Osetio sam neku čudnu težinu u stomaku, onu koju ne izaziva udarac, već nešto drugo što nisam znao da definišem. Naglo je skrenula pogled nazad na udžbenik, ali sam video kako su joj prsti na ivici stola blago zadrhtali. Njena braon kosa se prosula preko ramena dok se naginjala nad sveskom, zaklanjajući joj lice.
„Mogao bi da nam se predstaviš, mladiću," prekinuo je profesorkin glas taj čudni mir između nas. Podigao sam pogled - ciljala je pravo u mene. Divno, brate...
„Ako baš moram," dobacio sam. Naravno da joj se nije svideo moj drski ton.
„Vidim, ti si neko uobraženo dete? Pročitala sam tvoj školski dosije."
Naravno da jeste, nisam ni sumnjao. Samouverenim korakom, onim svojim ženstvenim nogama, prišla je mojoj klupi. U ruci je držala drveni lenjir, skoro kao štap. Blago sam se osmehnuo. Šta će, da me udara po dlanu? Odavno su te njihove metode postale neuspešne. Ne mogu oni toliko jako da udaraju koliko telo može da se navikne na bol.
Udarci bole samo dok su novi. Posle postanu samo rutina, kao jutarnja kafa.
„Dakle?" Profesorka nije odustajala. Stajala je ukopana u mestu, čekajući moj sledeći potez.
Gledala me je onako oštro, kao da pokušava da me pročita skenerom. Kao da joj nije bilo dovoljno to što je već kopala po mom dosijeu, pa je sada htela da vidi koliko ću da pucam pod pritiskom.
A da samo popustim? Da se predstavim i rešim ove agonije? Prvi je dan, a ja već svima bodem oči.
Klimnuo sam glavom i bez ijedne reči ustao sa stolice. Pogledao sam unaokolo: svi su već buljili u mene i profesorku koja je stajala ispred naše klupe u zadnjem redu.
„Ja sam Stefan Stajić," rekao sam kratko, ne želeći da dajem značaj tom trenutku. Gledao sam pravo ispred sebe, izbegavajući bilo kakav kontakt očima sa tim licima koja su me merila i procenjivala.
Nisam imao nameru da im dam više od toga.
„Eto, vidiš da nije bilo strašno. Odakle nam dolaziš, Stefane?" Usledilo je i to pitanje. Znao sam da neće stati.
„Tu sam, sa Nove Mise," odgovorio sam i seo nazad na stolicu bez njenog odobrenja. Namerno. Nisam planirao da joj odgovaram na bilo šta više.
Činilo se da nije htela da ulazi u novu raspravu. Samo mi je okrenula leđa i vratila se ispred table. Pametna odluka, profesorice...
Ostatak časa su radili neke zadatke koje nisam ni pratio. Iskreno, savršeno me je bolelo uvo za to, a nisam ni imao ni taj njihov udžbenik. Svi ostali su zapisivali i radili kako im se kaže. Pravi mali štreberčići, brale. Nema išta gore od toga.
Minuti su se vukli kao sati. Profesorka je nešto objašnjavala, pisala po tabli, pa opet objašnjavala... a ja sam jedva hvatao vazduh u toj dosadnoj i zagušljivoj učionici punoj snobova.
Zvono je konačno preseklo tu dosadu i cela učionica se u tom trenutku razdrmala. Stolovi su počeli da se pomeraju, stolice da škripe, svi su odjednom imali nešto pametno da kažu.
A ona dva mamlaza sa kojima sam se zakačio pre časa odmah su se okrenula prema devojci pored mene. Slušajući njihovo dobacivanje, brzo sam skapirao ko je ko. Nikola, onaj lik kojeg sam prosuo po podu, zapravo je njen dečko. Tek tada mi je bilo totalno jasno zašto je bio spreman da se pobije za mesto u zadnjoj klupi. Drugi lik je Mihajlo, njegov verni pas, pretpostavljam.
„Kris, pokidaćeš na matišu. Veruj mi, dušo," hrabrio je Nikola tu prelepu devojku pored mene. Mala izgleda, ima ozbiljan problem sa matematikom.
„Nadam se, brate..." promrmljala je ona, očigledno nesigurna u sebe. 28Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡiJeMJZ9dWa
Mogu već da zamislim celu tu priču. Ako dobije ocenu manju od petice, to će joj biti ispod časti, svetska tragedija. Takve sam znao napamet. Miris preskupog parfema, torba koja vredi više od mog telefona i onaj pogled koji nikad nije morao da moli za bilo šta.
Nisam imao drugog izbora nego da ih posmatram kako se kikoću i prepričavaju neke svoje glupave forice. Nisu bile smešne, ni najmanje, bar ne meni ako mene pitate. Baš u tom trenutku, osetio sam vibraciju telefona u džepu farmerki.
Bio je to Deki, moj najbolji drugar. Zajedno smo odrasli u kraju, kuća do kuće, i valjda smo zato ostali nerazdvojni kroz sva sranja. Otključao sam svoj stari, izgrebani telefon i otvorio poruku.
„Brate, blejimo večeras kod Vuka?"
„Naravno, tebra. Čim završim sa ovim smaranjem u školu, javljam ti," otkucao sam poruku i ugasio ekran.
Ponovo je odjeknulo zvono hodnikom, ali ovog puta je označilo početak pravog pakla. Matematika, ubedljivo najgori predmet. Nikad nisam voleo računanje ni te njihove trik zadatke.
Profesorka je ušetala u učionicu sa brdom papira pod rukom. Oho... kontrolni. Zato je Kristina bila onako nervozna. Više sam, očekivao da se plaši odgovaranja ispred table, ali ovo je očigledno bilo još gore.
Istegao sam se, raširio ruke uvis tek toliko da se malo razmrdam pre nego što počne smaranje. U tom pokretu, slučajno sam zakačio Kristinu laktom u lakat. Pogledala me je kao da sam je maljem opalio po sred glave.
Besno me je odmerila onim svojim svetlo braon očima, zgrabila olovku iz pernice i povukla debelu liniju po sredi klupe.
„Drži se svoje strane klupe, Stefane."
Nasmejao sam se tom njenom očajnom potezu. Ponaša se kao dete u osnovnoj školi, a ne kao neka fina, zrela devojka. Nisam planirao da se upoznam sa njom, a kamoli da je dodirujem. Sve je ovo bila čista slučajnost.
Šteta, stvarno je prelep komad. Možda najlepša brineta koju sam ikad video. Živa vatra. Da budem iskren, uvek sam se ložio na brinete niže od mene. Ali džabe sve to kad je razmaženo bogataško dete. Jedna sitnica i cela priča pada u vodu.
Ponekad se pitam... da li njihov mozak stvarno radi samo na pare i markirane stvari? Ili negde duboko, ispod te šminke, imaju bar malo ljudskosti. Ne znam samo odakle joj toliko samopouzdanje da misli da može meni da naređuje.
„Ne razumem, šta je tebi toliko smešno?" pitala je onim svojim drčnim, zapaljivim glasom.
Nisam joj pokazao ni trunku zadovoljstva da pomisli da me uopšte zanima šta ona misli.
„Ti. Ti si smešna, brate."
„Ozbiljna sam, Stefane. Ne prelazi tu liniju," mlatarala je onim svojim negovanim kažnjiprstom ispred moje face.
„Brate, povukla si granicu kao da braniš kosovo," dobacio sam joj mrtav hladan.
„Ne preteruj," rekla je, ne skidajući pogled sa mene. Bože, kako je jednostavno prelepa, čak i kad pokušava da izigrava strogoću.
„A šta? Treba pasoš kad pređem na tvoju stranu?" nastavio sam da je podjebavam. Baš mi je bila zanimljiva kad se tako pali i nervira oko gluposti.
„Nisi ti normalan, budalo," promrmljala je kroz zatvorena usta. Totalno sam je izbacio iz takta, video sam joj to u očima.
„A ti si previše normalna, to je problem," odgovorio sam, a ni sam nisam znao odakle mi odjednom tolika želja da se prepucavam s njom. Do malopre nisam hteo ni da je pogledam, a kamoli da razgovaram...
„U kom smislu?" pravila se da je uvređena. Možda i jeste.
„U smislu... sve ti je čisto, sve ti je perfektno, sve po pravilu."
„I?" upitala je, očigledno ne kapirajući poentu šta sam hteo da kažem.
„I smaraš," rekoh joj, smeškajući se namerno, čisto da joj teram inat.28Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡHkeRBqSprN
„A ti si, kao, zanimljiv?" upitala me je ironično.
„Pa ne znam... ti već duže vreme buljiš u mene."
Ćutala je, prvi put otkad smo počeli da se prepucavamo. Nije imala spreman odgovor, samo me je poraženo gledala tip prelepim, svetlim očima.
„Izgleda da smo ostali bez argumenta?" dobacio sam joj, malo glasnije nego što je trebalo.
Naravno, dežurni advokat Nikola se odmah okrenuo, a uz njega i onaj njegov potrčko, Mihajlo.
„Ima neki problem?" pitao je Kristinu, dok me je odmeravao kao da procenjuje koliko mu vremena treba da me složi na pod. On stvarno misli da se ja plašim takvih kao što je on? Koliko su samo umišljeni ovi snobovi, to nije normalno...
„Ne..." krenula je Kristina da mu odgovori, ali sam je presekao u startu.
„Ne okreći se, nalizani," rekao sam to taman dovoljno glasno da me i profesorka čuje.
„Ej, ej! Smirite se vas dvojica pozadi! Uzeću vam kontrolne pre vremena!" Njen grub glas presekao je tišinu učionice.
Toliko smo se zaneli u ovo naše drndanje da nismo ni provalili kad je profesorka podelila kontrolne. A Kristina, umesto da počne da radi zadatke i juri tu svoju peticu, i dalje je bila okrenuta ka meni.
Pogledala me je sa čistim gađenjem. Bukvalno joj je to pisalo u svakom deliću onih svetlih očiju, ali mene to nije ni najmanje doticalo. Naprotiv, samo me je još više ložilo. Okrenuo sam se ka njoj i namignuo joj, onako provokativno, tek da joj pritisnem dugme za totalno ludilo.
Odustala je od prepucavanja i spustila pogled na kontrolni ispred sebe. Video sam joj po izrazu lica - nije imala blage veze sa većinom zadataka. Ne bih imao ni ja, da se ne lažemo, ali sam imao tu sreću da sam novi, pa me je profesorka poštedela ovog puta.
Pratio sam svaki njen pokret. Počela bi nešto da računa, pa besno brisala, pa kretala ispočetka. Papir joj je već bio sav išaran i istanjen od gumice. Mučila se, a ja sam uživao u tom prizoru.
„Možda ćeš moći da potplatiš profu da ti upiše peticu i zažmuri na jedno oko," dobacim joj sasvim tiho, a ona popizdi iste sekunde.
„Jebi se, Stefane," promrmljala je oštro, ne skidajući pogled sa papira, dok su joj obrazi goreli.
Naslonio sam se nazad na stolicu i sklopio ruke na potiljku. To njeno „jebi se" zvučalo mi je slađe nego bilo koje „hvala." Znao sam da joj je koncentracija sada mrtva, otišla u nepovrat. Dok je ona uzalud pokušavala da rešava te neke nebitne jednačine, ja sam rešavao nju. I išlo mi je prilično dobro.
Ne postoji ta devojka koja je mene uspela da dobije u prepucavanju. Onaj njen prvi potez, ona linija kojom je pokušala da me ogradi, bio je samo njen prvi skok u jamu bez dna.28Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡxDYSUi6NhI
and then Add to home screen.