Stefan
„Daj još jednu turu, čika Dragane!" viknuo je Dejan Ristić, bacajući svoj sivi duks na stolicu kao da je od zlata.
Praktično smo okupirali kafić, koji je do maločas bio potpuno prazan. Vukov ćale se već mesecima lavovski bori za opstanak ovog mesta. U početku je sve izgledalo ekstra - mali, moderan kafić, fina muzika. A onda su ljudi jednostavno prestali da bleje po krajskim lokalima i krenuli masovno ka centru grada. Noćni klubovi, fenski kafići, kladionice.
Tada je „Cezar" postao čista birtija. Mesto za starije ljude koji dolaze isključivo da cirkaju rakiju i jeftino pivo. Ćute nad čašom i gledaju u onaj jedan televizor na zidu kao da im on jedini još odgovara u ovom životu.
„Evo piva, deco!" reče čika Dragan, donoseći pet krigli hladnog točenog. Stavio ih je na sto jednu po jednu, pažljivo, kao da su dragocene.
Baš onako kako volim - svetlo, čisto, sa debelim slojem pene na vrhu.
Uzeo sam kriglu i povukao prvi, težak gutljaj. Hladnoća mi je skliznula niz grlo i spustila se pravo u stomak, mešajući se sa adrenalinom koji još nije skroz popustio nakon Borče. Mogao sam da osetim kako mi se mišići polako opuštaju.
„Čika Dragane, ima li šta da se pojede?" pitao sam, oslanjajući se na sto. Stomak mi je zavapio za nečim masnim. Ova akcija me je totalno iscrpela. Više nemam ni kondicije za trčanje kao nekad. Ili možda samo starim brže nego što mislim.
Čika Dragan je uzdahnuo i obrisao žuljevite ruke o kecelju. „Uf, nemam ništa ozbiljno, deco. Ima neki pasulj od ručka, podgrejan, mogu to da vam dam."
Bacio sam pogled ka roštilju. Bio je već ugašen, hladan i detaljno očišćen. Bilo je više nego očigledno da je čovek planirao da zatvara kafić i ode na spavanje. A mi smo mu opet, svojim uletom, produžili smenu po ko zna koji put.
„Ma daj, bilo šta! Umirem od gladi. Prevrnuo mi se stomak, brate," ubacio se Jovan, trljajući se po majici.
Dragan je bez reči otišao do kuhinje. Čuvao nas je sve kao svoju decu, a raspoloženje mu se popravilo čim smo napunili kafić. Voleo je kad je galama u lokalu, makar i na sat vremena.
„Tebra, jel znate vi da je Coja juče ostao suvog kurca kod Milice? Odjebala ga mala na finjaka," dobacio je Luka Ilić, Jovanov mlađi burazer, koji je bio luđi od svih nas zajedno.
„Au, brate, kakva je to priča?" upitao sam kroz smeh, okrećući kriglu ispred sebe.
Jovan je onaj tip koji uglavnom nikada ne dobija pedalu od devojaka. Kresnuo bi svaku koja mu se svidi u tri poteza, sve su padale na njegovu priču. Ali, izgleda, ne i ovog puta. Čudo, brate.
„Ma beži, manji me Milice," odmahnuo je rukom Jovan, već ozbiljno crven u licu.
„Polako, brate. Naći ćemo ti mi neku novu, samo da nam ne ostaneš gladan," rekao je Vuk i jako ga udario po ramenu.
„Ja bih pre onu našu profesorku nemačkog, ako mene pitate," izvalio je Jovan mrtav ozbiljan. Pola kafića je u tom trenutku prsnulo u smeh.
„A ti bi Milf fazon, jel?" nastavio je Vuk da ga podjebava, već poluodvaljen od piva.
„Šta da radim, brate.... Žena je živa bomba. Da vidiš ti to dupe... klasa, brate," krenuo je Jovan da mašta, dok smo ga mi prekidali glasnim dobacivanjem.
Šala na stranu, profesorka je stvarno bila u brutalnoj formi. Nema tog učenika koji nije blenuo u njene obline i kratke suknje koje je često nosila, kako u školi, tako i van nje.
Dejan se nagnuo preko stola. „Ma pusti ti njih, Cojo. Stefan i Vuk samo jure mlađe klinke po krajevima, brate."
Ovo je zapravo bilo više upućeno meni nego Vuku. Moje bivše devojke su uglavnom bile mlađe od mene po par godina razlike. Šta ću, kad volim mlađe, brate.
„Ajde ne seri," rekao sam kratko, ali nisam mogao da sakrijem osmeh. Pivo me je već lagano tresnulo u glavu, mogao sam to da osetim po onoj poznatoj toploti u stomaku i blagoj uspavanosti.
„Ma klasične pedofilčine, tebra," dobacio je Jovan kroz šalu.
Mrko sam ga pogledao na sekundu, glumeći bes, a onda smo svi odjednom prsnuli u još glasniji smeh.
„Nabijem vas sve na..." rekao sam kroz smeh dok se Vuk pored mene bukvalno davio od istog. Kakve smo mi, zapravo, pijane budale, brate mili.
Vrata od kuhinje su zaškripala i čika Dragan se pojavio sa velikim aluminijumskim loncem u rukama. Para je izlazila iz njega u gustim talasima, noseći sa sobom onaj domaći miris pasulja sa suvim mesom.
„Evo pasulja, momci," reče on spuštajući lonac na centar stola, pažljivo kao da iznosi nešto mnogo vrednije od obične večere.
Miris se momentalno razlio po celom kafiću. Dimljena slanina, crni luk, krompir, sve pomešano sa aromom zaprške. Stomak mi se zgrčio od gladi još jače nego malopre. Prvi sam se dočepao drvene kutlače i krenuo da sipam u svoj tanjir.
„Vidi ovu svinju," prokomentarisao je Dejan, pokušavajući da uzme kutlaču pre mene.
Nasmejao sam se. Bukvalno sam je zgrabio kao da mi je poslednji obrok u životu. Pasulj je pljusnuo u tanjir, gust i vreo, sa komadima mesa koji su ispadali preko ivice.
„Evo vam," rekao sam napokon, gurajući kutlaču ka njima tek kad sam napunio tanjir do samog vrha.
„Koliko smo samo usrećili čika Dragana, raspoložen je otkad smo ovde," dobacio je Jovan dok se čika Dragan udaljavao ka šanku.
„Napokon i njemu da vidim osmeh na licu," reče Vuk mnogo tišim, ozbiljnijim glasom.
Nažalost, njegov ćale u poslednje vreme gotovo nikada nije bio ovako raspoložen. Život ga je pritiskao sa svih strana.
„Hvala vam, ljudi, stvarno... Mnogo mi znači ovo veče."
Na trenutak je za stolom nastala ona teška, muška tišina. Čak je i Dejan spustio kašiku na sekund.
„Čika Dragane!" zaurlao je onda Dejan u svom klasičnom fazonu, naravno, potpuno razbijajući taj emotivni momenat. Vukov ćale je odmah doleteo do našeg stola sa krpom u rukama, kao da smo mu mi neki Vip gosti.
„Reci, Deki?"
„Daj nam još jednu turu piva... i sedaj ovde sa nama da jedeš, nema smisla!" rekao je Dejan, lupajući dlanom o sto. Bio je već ozbiljno odvaljen, blago rečeno.
Dragan ga je pogledao sa podignutim obrvama. „Ma neka, deco. Samo vi jedite... imam ja posla oko šanka."
„Ma kakav posao, ćale, pusti to sad. Insistiramo, ovde je samo naša ekipa, ne brini ništa," ubacio se Vuk, već poluustajući sa stolice.
Stari nas je merkao nekoliko sekundi, lomio se, pa samo poraženo, ali zadovoljno odmahnuo glavom.
„Dobro, dobro... Ajde, ubedili ste me."
Doneo je još jednu turu piva, obrisao ruke o kecelju i seo sa nama. Krigle su moćno zveknule jedna o drugu, gusta pena se prelila preko ivica krigla i naših prstiju, a atmosfera u kafiću je postajala sve opuštenija.
Gledao sam čika Dragana kako se smeje iz srca. Neki ljudi se stvarno raduju malim stvarima. Pun sto, malo divlje galame nas klinaca i par krigli više. Moj ćale nikada u životu nije znao tako da se raduje. Nikada, brate. Ali baš nikada...
„Jel, cigani. Ne znam da li ste čuli, ali Partizan se upravo popeo na prvo mesto," dobacio je odjednom pijani komšija iz kraja. Nekada je važio za vernog navijača Partizana, dok ga nisu potpuno stigle godine, beda i kafana.
Za našim stolom je na trenutak sve utihnulo, a onda su istog sekunda krenuli zvižduci, bacanje kostiju i podjednako glasan smeh.
„Polako, komšo. Zvezda igra tek sutra, brate. To smo vas malo pustili da se radujete, da vas mine želja," dobacio mu je neko od naših sa drugog kraja kafića.
Komšija je podigao kriglu, klimajući glavom sa onim izrazom kao da drži sve tajne sveta u džepu.
„Dok je Vučića, biće i titula za vas. Videćemo posle kad padne režim," reče on kroz ciničan poluosmeh.
Osetio sam kako mi se vilica momentalno steže pod kožom. Uvek isto, jebeno kukanje. Fudbal, politika, nameštanje itd. Sve u krug, svaki božji dan.
Toliko su ljubomorni na ovaj naš uspeh da je došlo do tog momenta da se svaka naša pobeda automatski smatra nameštenom utakmicom. A poraz? Poraz gledaju kao jedinu realnost, tvrdeći kako bez pomoći sudija i države ne možemo nikog da dobijemo. Iako smo trenutno institucija, najskuplji i najjači tim u celoj superligi. Stručni štab i momci na terenu kidaju i rade svoj posao, a svi ostali samo kenjaju sa strane i izmišljaju prazne priče bez ijednog jedinog dokaza...
„Ajde, tišina tamo, groblje! Nemoj sad da letiš iz kafića napolje," uzvratio mu je čika Dragan, naravno, kroz šalu.
Svi smo ponovo prsnuli u smeh. Nije tu zaista bilo prave, krvne mržnje. Svi se u ovom kraju znamo godinama. Odrasli smo na istim ovim ispucalim ulicama, tukli se jedni protiv drugih iza zgrada, pa posle pili zajedno. Ta prozivanja i peckanja su bila čist deo lokalnog rivalstva, ništa više.
Otpio sam još jedan dugačak gutljaj piva i zavalio se u stolicu, pokušavajući glavom da ugasim bilo kakvu ozbiljniju misao pre nego što krene da mi kvari veče. Večeras smo pobednici. To je bilo jedino važno. Bar sam sebi tako ponavljao u lice.
Kristina
Otvorila sam vrata koja su uz škripanje i sitno zvonce odjeknula kroz ceo kafić. Zvuk je bio daleko glasniji nego što sam očekivala, kao da sam odjednom upala u tišinu koju nisam smela da prekinem. Na trenutak sam poželela da se okrenem i izađem napolje. Ali, bilo je kasno za to. Već sam zakoračila unutra.
Laganim, maksimalno kontrolisanim koracima prišla sam šanku, praveći se da ne primećujem ništa oko sebe. Iako sam većini momaka u lokalu bila okrenuta leđima, fizički sam mogla da osetim njihove poglede na svojoj koži. Teški, radoznali, poneki podmuklo podsmešljivi. Kao da su mi se istog trenutka zalepili za potiljak.
„Izvoli, mlada damo," obratio mi se stariji čovek iza šanka. Pretpostavila sam da radi ovde. Glas mu je bio miran, gotovo očinski za ovo mesto.
Momci za stolovima su potpuno ućutali, kao da su svi razgovori završeni onog trenutka kada mi se stariji čovek obratio. Mogla sam da osetim kako vazduh postaje gust i lepljiv od napetosti. Kako i da ne bude? Praktično sam upravo napravila klasičnu uličnu provokaciju usred njihovog puba, potpuno nesvesno.
U redu je, Kristina. Samo se opusti, ništa se loše neće desiti. Samo pojedeš nešto, platiš i izađeš. Ništa strašno, zar ne?
„Htela bih nešto da pojedem, ako radi kuhinja," odgovorila sam tiho, ljubazno, pazeći iz petnih žila da mi glas ne zadrhti ni malkice. Nisam želela da privučem dodatnu pažnju, iako sam je već apsolutno imala.
„Izvini, ali trenutno imam samo domaći pasulj. Ovde baš i ne dolazi mnogo sveta, pa nemamo neki... moderan meni za osobe poput vas."
Za osobe poput vas. Zastala sam na trenutak, a rečenica mi je zazvonila u glavi. Kako tačno zna kakva sam ja osoba? Zar mi na čelu piše da sam iz bogate porodice? Pogledala sam ga pažljivo. Nije delovao zlonamerno, više kao da je nešto zaključio. Po odeći? Po načinu na koji stojim?
To što dolazim iz bogate porodice ne znači da ne jedem isto što i svi ostali. Samo što sam stvarno zaboravila kad sam poslednji put jela nešto ovako jednostavno. Kod nas kući je sve oduvek servirano na skupocenom porcelanu, sa striktnim pravilima kako se drže leđa, a kako viljuška.
„Može i to, naravno," rekla sam uz blagi osmeh koji je ispao mnogo iskreniji nego što sam planirala.
U tom trenutku, neko za stolovima iza mojih leđa glasno je prokomentarisao nešto što nisam uspela savršeno da razumem od brujanja u ušima, ali sam po promeni energije tačno osetila da je taj komentar upućen meni.
„U redu, sad ćemo da pronađemo mesto za vas," reče stariji čovek za šankom smireno, uzimajući čist tanjir.
Kada se ljubazni gospodin udaljio od mene prema jedinom slobodnom stolu u uglu, začula sam naglo, grubo škripanje stolica o pod. I to ne jedne, nego više njih. Naglo sam se okrenula oko svoje ose. Nekoliko momaka me je već opkolilo u polukrug, brzim korakom mi zatvarajući izlaz i gledajući me oštrim, poluludim pogledom.
Delovali su kao pitbulovi pušteni s lanca, još uvek prljavi od neke prethodne akcije. Jedan je nogom nervozno gurnuo stolicu unazad, drugi je demonstrativno zategao rukave na crnoj dukserici, dok je treći samo zurio u mene bez treptanja, potpuno hladnog lica.
E, sad sam ga definitivno najebala, promrmljala sam sebi u bradu dok mi je ledeni talas prolazio kroz kosti. Baš sam morala da budem pametna večeras. Od čistog straha povukla sam se korak unazad, sve dok mi se leđa nisu prilepila za onaj drveni šank. Tu sam se bukvalno skamenila u mestu.
„Vidi, vidi koga mi ovde imamo, a," reče onaj najkrupniji među njima. Imao je skroz kratko šišanu kosu, ogoljen vrat i sitan ožiljak iznad leve obrve.
Pogledao me je sa onim podmuklim i prljavim osmehom. „Desi Grobarko."
Nisam imala gde da pobegnem. Tvrdi šank iza mene, oni ispred. Morala sam da stojim smireno u mestu, gutam sopstveni strah i ćutim.
„Devojčice, omašila si kraj," reče onaj drugi uz krupnog, praveći korak napred i bezobrazno provlačeći prste kroz pramenove moje duge kose, povlačeći je blago unazad.
Srce mi je tuklo toliko jako i manijakalno da sam mislila da će ga svi u lokalu čuti. Grlo mi je bilo potpuno suvo, nisam mogla ni onu najmanju knedlu da progutam. Samo sam stajala, skroz preplašena, moleći boga da neko prekine ovaj ružan san.
„Ajde sa nama do toaleta da ti pokažemo nešto, devojčice," ubacio se još jedan, niži, ali daleko nervozniji. Ceo je vibrirao, a prsti su mu stalno igrali oko džepova kao da traži bilo kakav razlog da nekog udari.
Još samo da me siluju ili urade nešto gore, i blago meni. Jebem ti mater, Kristina, kad hoćeš sama da se vučeš kasno po gradu. Nikola mi je lepo rekao da krenem sa njima... ali, ne, ja moram da budem tvrdoglava, kao i uvek.
„Teraj se, gade!" prodrala sam se besnije nego što sam mislila da mogu, kada je ovaj niži pokušao da me uhvati za zadnjicu sa obe šake istovremeno. U poslednjem sekundu sam uspela da trgnem kukove i izmaknem se uz sam šank. Moj otpor ih je, očekivano, samo dodatno razbesneo.
„Sad ću da ti jebem mater klošarsku!" izgovorio je ovaj krupni jezivim, hladnim tonom dok mi se unosio u facu. Osetio se miris piva i nekog jeftinog duvana. Video se onaj jako zategnuti mišić na njegovoj vilici. Ruka mu se brzo podigla u vazduh, a desna šaka se stegla u tešku, sirovu pesnicu.
Zamahnuo je rukom direktno ka mom licu. Instinktivno sam zatvorila oči, povukla glavu među ramena i podigla lopatice, očekujući silovit, krvnički udarac. Sve oko mene je odjednom usporilo kao na filmu. Spremila sam se za taj bol, utrnula od straha, ali umesto udarca i loma, kroz tišinu lokala je odjeknuo tup, prejak zvuk sudara kostiju i šaka.
Naglo sam otvorila oči u potpunom šoku.
Nečija ruka, prekrivena svežim ogrebotinama na zglobovima, čvrsto je u vazduhu držala njegovu stegnutu pesnicu, zaustavivši je na par centimetara od mog lica. Stefan.
Stao je direktno ispred mene, potpuno me zatvorivši svojim leđima. Ona trojica momaka su automatski začepila čim se on pojavio. Pogledi su im se promenili u sekundi - nije to više bio onaj divljački bes od malopre, sada je u njihovim očima bilo nešto nalik krajnjem oprezu. Možda čak i prikrivenom strahu. Ko je, zapravo, Stefan Stajić?
„Nemoj neko slučajno da ju je takao!" zaurlao je toliko glasno da se ono staklo na šanku zatreslo, a celi lokal je u sekundi pao u potpunu tišinu.
Neko bih rekao da je ovo čista slučajnost, ali ja nisam mislila tako. Sudbina nas je izgleda namerno spojila još jednom, ovog puta potpuno van škole i sigurne zone. Večeras Stefan nije bio ogorčeni, mračni novi dečko iz klupe koji mrzi ceo svet. Večeras je bio moj anđeo čuvar. Spušten pravo sa nema da me spase iz ovog ružnog sna.
„Tebra, koju kurac braniš ovo Grobarsko smeće?" prosiktao je onaj najkrupniji sa ožiljkom, žestoko stežući vilicu, ali ne spuštajući pogled.
„Jel si zaboravio šta su njihovi klošari sa Mise uradili Dunji prošle godine?!"
Dunja? To ime mi je momentalno zazvonilo u glavi kao alarm, ali nisam imala pojma o kome ili čemu tačno pričaju. Stefan se nije pomerio ni za milimetar. Ostao je ukopan ispred mene kao ljudski štit.
„Mi se ne spuštamo na taj njihov jadni nivo. Kapiraš, Rile? Niko od nas nikada nije digao ruku na žensko, niti će dok god sam ja ovde. Pusti ti Grobare. Neka oni teraju svoju bolesnu priču, mi držimo svoju."
Govorio je glasno, ali kontrolisano, iako sam videla kako su mu se vene na vratu stegle skoro do granice pucanja. Ruke su mu bile stegnute u teške pesnice, spremne da uzvrate udarac ako dođe do toga. Na trenutak sam se iskreno zapitala da li sve ovo radi zbog mene, ili zbog nekog svog unutrašnjeg rata.
„U pravu je, Stefi. Ajde, palite na svoja mesta, brate!" dobacio je neki dečko iz pozadine, podržavajući Stefanov stav.
Posle nekoliko sekundi zatezanja i merkanja, momci su se nezadovoljno povukli. Mrmljali su neke sočne psovke sebi u bradu, ali su se na kraju ipak okrenuli i vratili za svoje stolove. Tek tada se Stefan okrenuo ka meni.
Prvi put sam mu videla lice iz ovakve blizine, pod ovim lošim navijačkim svetlom. Oči su mu bile skroz crvene, prokrvljene, pune onog čistog uličnog besa koji još uvek nije skroz splasnuo iz njegovog sistema.
„Hvala ti... Stefane, spasio si me," izustila sam jedva čujno, tiše nego što sam uopšte planirala. Glas mi je skroz pukao od straha. Da se nije pojavio u tom momentu, verovatno bih sada ležala na ovom prljavom podu sa ozbiljnim modricama na licu.
Nije mi odgovorio ništa na to. Samo me je grubo uhvatio za zglob ruke i povukao za sobom prema izlazu.
„Ajde, kreći za mnom, odmah."
Izveo me je napolje, kroz ona vrata čije je zvonce ponovo cinkarilo naš prolazak, i nije stao sa hodanjem sve dok se nismo potpuno udaljili od galame i pogleda kroz izlog. Tek tada, u mraku sporedne ulice, konačno mi je pustio ruku.
„Kristina, koji moj tražiš ovde?" rekao je, trudeći se da mu glas zvuči skroz smireno, dok su me one njegove tamne oči još jednom skenirane od glave do pete.
„Htela sam samo nešto da pojedem..." promrmljala sam, gledajući u svoje patike.
Stvarno nisam imala nikakve loše namere, samo mi se sve pretvorilo u jebeni pakao.
„Pa kod kuće imaš restoran sa pet zvezdica. Zašto bi mamina princeza jela u birtiji?"
Ispalio je odjednom, puštajući onaj svoj nakupljeni socijalni bes na površinu.
Sad me je već ozbiljno iznervirao. Preteruje sa tom njegovom konstantnom mržnjom prema svima nama. Šta njega uopšte briga gde ću ja da jedem? I još manje šta ja to imam kod kuće... A to njegovo "mamina princeza," uhhh, kako mi je to diglo pritisak.
„Nisam ja nikakva mamina princeza," odgovorila sam drsko.
„A izvini onda, kraljica, jel da?" nije planirao da se zaustavi, kreten. Pogled mu je bio čista provokacija.
Ne znam kako, ali desna ruka mi je bukvalno sama poletela kroz vazduh. Zveknula sam mu takvu šamarčinu po obrazu da je i mene moćno zaboleo dlan.
„Ma jebi se, kretenu jedan!" izdrala sam se iz sve snage, okrenula mu leđa i krenula brzim korakom niz pustu ulicu.
Nisam ni trebala da dolazim. Kakva sam ja glupača. U jednoj sekundi se transformisao - od anđela čuvara do najvećeg idiota na svetu.
Nisam stigla da napravim ni deset koraka, kada su me njegove snažne ruke zadržale u mestu, okrenuvši me nazad ka njemu.
„Šta hoćeš sad, kretenu?!" viknula sam još jače, pokušavajući da se otrgnem iz njegovog stiska.
„Gde si pošla sama ovako kasno kroz ovaj mrak? Napašće te neko iza prvog ugla."
Ozbiljno? Sad kao odjednom brine za mene? A pre samo jednog minuta me je najstrašnije ponižavao. Koji zapravo problem ima ovaj dečko u svojoj glavi?
„Šta te briga? I da me napadne neko, šta to tebe zanima?!" uzvratila sam, a glas je počeo opasno da mi podrhtava.
Pogled mu je u tom trenutku skliznuo dole, na moju ruku, tačno na mesto gde me je malopre držao.
„Nisam te valjda... toliko jako stegao?"
Spustila sam i ja pogled na svoju desnu ruku. Pod svetlom ulične svetiljke jasno se videlo crvenilo na mojoj beloj koži. Ali nije on zapravo bio kriv. Nije to bio toliko jak stisak, samo sam ja preosetljiva na svaki jači dodir.
„Ne. Sve je u redu... Samo imam osetljivu kožu," rekla sam znatno tiše. Nagli bes u meni kao da je u sekundi iscureo napolje kroz prste.
„Jebiga... izvini," procedio je kratko kroz zube i zavukao šake duboko u džepove. „Zovi svog dečka da dođe kolima po tebe. Sačekaću ovde s tobom dok ne stigne."
Pogledala sam ga sa paničnim sjajem u očima. Srce mi je opet ubrzalo rad. „Ne! Ne smem nikako da zovem Nikolu. On misli da spavam. Molim te... molim te, nemoj da mu kažeš da si me video ovde."
Ako sazna gde sam bila i sa kim, Nikola će totalno poludeti. Ubiće me, zasigurno.
Stefan me je pogledao onim svojim istim, tvrdim pogledom, ali ovog puta bez mrve podsmeha. Ozbiljno je klimnuo glavom.
„Onda zovi taksi. Ili svog šofera. Kako god..."
Ostao je da stoji tu na trotoaru. Nije odlazio nazad među svoje drugare. Nalazio se na svega nekoliko koraka od mene, ruku zavučenih u džepove, kao da mu je potpuno svejedno za celu ovu situaciju - a zapravo mu uopšte nije bilo svejedno. Izgleda da me neće samo tako lako pustiti samu u mraku. Da mu je svejedno, otišao bih? Zar ne? Ipak mu je stalo.
Izvukla sam telefon iz torbice i pozvala svog šofera. Glas mi je ovog puta bio začuđujuće stabilan, mnogo drugačiji od onog malopređašnjeg ludila. Dok smo čekali, niko od nas nije izustio ni jednu jedinu reč. Ulica je bila potpuno tiha, čuo se samo poneki daleki automobil sa glavnog puta i hladan vetar koji mi je bacao kosu preko lica.
Veliki, crni automobil je nakon nekoliko minuta skrenuo iza ugla i zaustavio se tik ispred nas. Prišla sam vratima, ali pre nego što sam zapravo sela unutra, još jednom sam se okrenula i pogledala pravo u njega. Više u njegovim očima nije bilo onog naoštrenog besa. Delovao je samo neverovatno umorno.
Ušla sam na zadnje sedište bez reči. Vrata su se zatvorila, a vozač je lagano krenuo niz pustu ulicu.
Kroz ona potpuno zatamljena stakla, gledala sam kako Stefan ostaje da stoji sam na trotoaru, pod onim lošim uličnim svetlom, sve dok nas mrak skroz nije razdvojio. I prvi put te čudne večeri, zaista nisam imala pojma da li treba iz sve snage da ga mrzim zbog svega... ili da mu se duboko zahvalim.
ns216.73.217.39da2
and then Add to home screen.