Stefan
Hodao sam livadom prekrivenom predivnim žutim i ljubičastim cvećem, koje se lagano, u ritmu vetra, uvijalo uz gustu travu. Sunce je polako tonulo iza dalekog brda, razlivajući tople, purpurne nijanse po nemirnom nebu. Kristina je bila tik pored mene, u predivnoj haljini svetloplave boje sa dubokim prorezom između grudi. Nismo žurili, samo smo opušteno koračali jedno uz drugo, kao da vreme između nas više uopšte ne postoji. Kao da je ceo svemir odjednom stao i prepustio nam svo vreme ovog sveta, samo za nas dvoje.
Ta livada prosto nije imala kraj. Gde god bih okrenuo pogled, zelenilo se prostiralo u nedogled - tiha, nestvarna i čista dimenzija ispunjena nekom neopisivom lepotom i dubokim mirom kakav u svom crnom, jadnom životu nikada ranije nisam osetio.
Svaki cvet je imao svoj specifičan, intenzivan miris. Sagnuo sam se, iščupao koren divlje livadske žalfije iz suve zemlje i prineo ga nosu. Miris sveže trave, pomešan sa blagom gorčinom zemlje i lepljive smole, momentalno mi je ispunio pluća. Ubrao sam još nekoliko čvrstih stabljika i spretno napravio buket srednje veličine. Ljubičasti cvetovi su se nežno prelamali pod mojim grubim prstima, dok su pčele uporno jurile otvorene latice.
Okrenuo sam se sa blagim osmehom ka Kristini. Ali nje više nije bilo. Jednostavno je isparila u sekundi, kao magla.
Srce mi je u tom trenutku divljački preskočilo i udarilo u grlo. Gde je, u pičku materinu, nestala sad?
„Kristina?" izgovorio sam znatno tiše nego što sam želeo, a glas mi je naprsao od naglog straha.
Okretao sam se panično oko sebe, sve brže i brže, u uzaludnoj nadi da ću je još jednom ugledati tu negde, blizu. Livada je i dalje bila tu, identična, beskrajna i savršeno lepa... Ali prokleto prazna bez nje.
„Kristina!" viknuo sam sada znatno glasnije, osetivši kako me hvata jeza. Odgovora nije bilo, samo je vetar i dalje hladno talasao travu.
„Kristinaaa!"
Tada sam naglo otvorio oči i ugledao Kseniju kako pokušava da me probudi, drmajući me za rame. Sranje... ponovo sam se koprcao i pričao u snu? Protrljao sam krmelje iz očiju i podigao se u sedeći položaj na bračnom krevetu. Jastuk sam naslonio na hladan zid i oslonio se leđima na njega, dok je Ksenija u potpunoj tišini pratila svaki moj pokret.
„Nije ti pomoglo?" upitala je tihim, još uvek uspavanim i malo promuklim glasom.
„Ne. Još je gore, brate..." rekao sam iskreno.
Naslepo sam čeprkao rukom po stolčiću pored kreveta dok konačno nisam pronašao svoj telefon. Upalio sam ekran i pogledao na sat. Jebote... pola sedam. Opet ću da zakasnim u glupu školu!
Iskočio sam iz kreveta kao furija i počeo besno da skupljam razbacane stvari sa poda. Njene i moje, pomešane od sinoćne partije seksa, ležale su razbacane po podu na sve strane. U tom trenutku, onaj kratak film sećanja na sinoć i na to kako sam je agresivno zadovoljio dok mi je Kristina bila u glavi, munjevito mi je presekao misli. Nije bilo jebenog vremena ni za tuširanje, samo sam navlačio stvar po stvar na sebe, nervozno i u neviđenoj žurbi, pa sam se u žurbi umalo prosuo po podu dok sam uvlačio nogu u farmerke.8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡOpw9W9nSg5
Ksenija je za to vreme i dalje ležala golišava, tek polupokrivena tankim čaršavom, kao da me namerno izaziva da se vratim u krevet i zaigram još jednu partiju grubog seksa. Tačno je znala, da će mi pogled i u toj žurbi stalno bežati ka njoj. I bežao je, priznajem. Skitao je po njenom telu i u sekundi me vratio u prošlost, na naš prvi put. Tada smo bili samo nesigurni klinci, klinci izgubljeni u svemu ovome i u ovom gradu... Ona je bila radoznala, htela je sve da proba, a ja... ja nisam ni trepnuo, odmah sam uradio ono što se mora.
Njeno telo danas stvarno nije bilo isto kao nekada. Nekada sitna, premršava, sva nekako muškasta dok smo bili mlađi, sada je bila ozbiljno oblikovana. Ženstvena u svakom jebenom smislu. Svaka linija na svom mestu, a ona uska odeća koju je inače furala opasno je isticala te njene ženske obline. Ko bi rekao, brate, da devojka može tako prirodno da se pretvori u takvu lepoticu, koju bi svaki muškarac poželeo samo za sebe.
„Jebiga, moram da palim u školu," promrmljao sam, hvatajući ranac i duksericu.
„Čuvaj se, Stefi," dobacila je mirno sa jastuka.
Pokupio sam poslednji komad odeće sa poda i bukvalno istrčao iz stana. Dok sam silazio niz stepenice, skapirao sam da sam se potpuno pogubio u vremenu. Danas škola, pa posle toga derbi i ludilo na tribini... imam još milion stvari da završim i preživim pre večeri. A umesto da budem fokusiran i da se dovedem u red, ja gubim vreme i izležavam se kod Ksenije u krevetu.8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡODm61PmtzW
Uleteo sam u školsko dvorište gotovo trčeći. Ne pamtim kad sam poslednji put ovako žurio da stignem na usrane časove. Hodnici su već bili poluprazni, svi su uveliko ušli u učionice, a zvono samo što nije zazvonilo. Koraci su mi odjekivali po podu dok sam ubrzano prolazio pored zatvorenih vrata kabineta, pokušavajući da uhvatim iole normalan dah i usput smislim neki uverljiv izgovor za kašnjenje.8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡjSTaGqOs50
Dok sam skretao kroz poslednji ugao hodnika, tik do stepenica, neko me je iznenada grubo zgrabio za rame, s leđa. Okrenuo sam se na cim i zatekao Nikolu. Iza njega su stajali Mihajlo i neki treći lik iz razreda. Opkolili su me u sekundi, presekli mi prolaz i bukvalno me uvukli u muški toalet, zalupivši vrata za nama.
„Ti i ja još nismo poravnali račune, brate," reče Nikola, sa onim svojim ljigavim, nadmenim osmehom.
Mihajlo i taj drugi lik su me istog trenutka divljački uhvatili za ramena i povukli unazad. Leđa su mi snažno tresnula o hladne pločice, vlažne i natopljene onim ustajalim, neprijatnim mirisom starog sapuna i hlora.
„Zato si doveo ove svoje pse? Nemaš muda da mi se sam suprotstaviš, jedan na jedan?" pljunuo sam mu reči u lice, a u očima mi je goreo čist bes.
„Alo, bre! Ja pričam, ti ćutiš i slušaš! Jel jasno?!" zarežao je Nikola, unoseći mi se u facu.
„Au, batice... ala si ti naložen..." nasmejao sam se, više iz inata i provokacije nego iz neke prave zajebancije.
To ga je iznerviralo više nego bilo šta drugo. Izgubio je kontrolu u sekundi. U sledećem trenutku, njegova pesnica se silovito zakucala pravo u moj stomak. Sav vazduh mi je u trenu izleteo iz pluća. Pa još jedan udarac na isto mesto, i još jedan. Telo mi se refleksno grčilo pri svakom novom naletu bola, ali mi nije padalo na pamet da pustim bilo kakav, ni najmanji glas pred ovim indijancima. Pokušao sam da izmigoljim ruke iz njihovog stiska, ali ova dvojica su me držala previše čvrsto, prikovanog uz zid.
„Više nećeš ni da priđeš Kristini, a kamoli da progovoriš ijednu jebenu reč s njom! Jel ti je to jasno, klošaru?!"
Pogledao sam ga pravo u te njegove bogataške oči, uprkos bolu koji mi je cepao utrobu.
„Ili šta?"
„Jebeno ću ti uništiti život, Stefane! Nećeš znati šta te je snašlo!"
Njegova pretnja realno nije imala nikakvu težinu kakvu je on, u toj svojoj poremećenoj glavi, mislio da ima. Moj život je već odavno bio u jebenom haosu, već sjeban do samog kraja. Šta još, koji kurac, može uopšte da mi uzme? Ništa, brate. Te neke pretnje zbog Kristine... Stvarno? Ako budem hteo, kresnuću je bez ikakvih problema, samo ako mi dune. Neće mi to sigurno zabraniti ovo bogataško govno. Dečko je ozbiljno utripovao da poseduje ceo svet, da se apsolutno sve vrti oko njega i njegovih prokletih para.
Napokon su me pustili. Noge su mi u sekundi klecnule i samo sam se srušio na prljave pločice poda, hvatajući vazduh kao da sam upravo izronio sa dna bazena. Zatvorio sam oči i pokušao nekako da smirim divljačko disanje. Polako... Udahnuo sam duboko na nos, pa izdahnuo na usta. Sve je postalo za nijansu lakše, a onaj oštar bol u stomaku počeo je polako da se smiruje u neku tupu jeku. Ova trojica smradova su već uveliko izašla iz toaleta, opušteno, kao da se pre pola minuta apsolutno ništa nije desilo.
Nikola... ozbiljno si se zajebao ako misliš da si ovim sranjem pobedio. Ne, brate... Ovo je tek zvanični početak rata, rat koji ću na kraju ja dobiti. Zapamti to.
Skupio sam svu preostalu snagu i nekako se podigao sa poda. Svaki jebeni pokret me je sekao duboko iznutra, kao žilet. Prišao sam lavabou i odvrnuo slavinu do kraja. Hladna voda mi je klizila niz lice dok sam se besomučno umivao, pokušavajući da se nekako saberem pre nego što uđem u učionicu. Pogled mi je pao na stomak kada sam nervozno podigao dukser i crnu majicu - velika, tamna modrica se već uveliko širila po koži.
„U pičku materinu..." promrmljao sam besno sebi u bradu, gledajući se u ogledalo. Zar je ovoliko jako bilo? Platiće mi za ovo, smrad, kad tad.
Izašao sam iz toaleta i u poslednjem mogućem trenutku, bukvalno se šunjajući tik iza leđa profesorke, ušao u već punu učionicu. Nikola i ta njegova jadna ekipa su već sedeli na svojim mestima. Pogledi su im u sekundi bili zalepljeni za mene, sa onim istim prljavim, pobedničkim osmehom na licima.
Samo se vi smejte. Ko se zadnji smeje... Najslađe se smeje.
Prišao sam zadnjoj klupi i seo na svoje mesto, kraj Kristine. Ruka mi je nekontrolisano, refleksno kliznula na stomak, preko te sveže fleke ispod majice, tačno na mestu gde je bol najjače pulsirao. Stisnuo sam zube do pucanja i pogledao pravo u tablu, glumeći da je sve u savršenom redu.
„A ti, mladiću? Zašto kasniš na moj čas?" upitala je profesorka istorije, ne podižući pogled dok je slagala svoje beleške i knjige po stolu.
„Zadržao me je direktor u kancelariji, profesorka. Morao sam neke papire od upisa da mu predam..." izgovorio sam potpuno mirno i hladnokrvno, ispalivši prvu laž koja mi je pala na pamet. Bilo je bitno samo da zvuči dovoljno uverljivo i bez zamuckivanja, da žena odmah poveruje u priču.
Nikola me je u tom trenutku pogledao iskosa sa strane, samozadovoljno, kao da zapravo uopšte nije očekivao da ću da prećutim celu stvar i pokrijem ih. Smešan je. Nikad u životu nisam bio cinkaroš, niti ću ikada postati, pa sve i da me ubiju od batina. To je stvar uličnog kodeksa.
„Šta se tebi desilo?" tiho je, skoro nečujno upitala Kristina sa moje leve strane.
Trgao sam se. Zar se toliko vidi na meni? Pokušao sam na sve načine da zadržim facu i potpunu mirnoću, da joj ne odam apsolutno ništa.
„Ništa. Na šta tačno ciljaš, princezo?"
„Nikola? Uradio ti je nešto, jel da?" njen glas je bio skroz tih, ali napet do pucanja. U očima joj se jasno videlo da već sve zna. Ili makar ozbiljno sluti šta se desilo pre pet minuta u toaletu.
„Ma ne, bre. Rekao sam već, direktor me zadržao zbog nekih papira. Iskuliraj malo, princezo," odbrusio sam joj poluglasno, ne skidajući pogled sa table.
„Ej, tišina tamo pozadi!" dreknula je profesorka, streljajući nas pogledom.
„Deco, danas učimo o Seobi Srba 1690. godine."
Uzela je polupotrošenu, belu kredu i stala pred tablu, lupkajući njome po drvetu. „Prvu seobu Srba vodio je lično patrijarh Arsenije III Čarnojević..."
Profesorka je polako počela da diktira lekciju, ali Kristini očigledno ni ta opomena nije bila dovoljna da začepi i prestane da me rešeta pitanjima. Okrenuo sam glavu malo ka njoj, pitajući se u sebi otkud joj odjednom tolika radoznalost za moj život.
„Juče se uopšte nisi pojavio u školi?" dobacila je ponovo, šarajući olovkom po svesci.
„Toliko sam ti nedostajao, a?"
„Ne, zašto bi mi nedostajao, Stefane?" rekla je, ali joj je glas malo zatrzao.
„Pa ne znam... Možda zato što već opasno ludiš za mnom," namignuo sam joj onako provokativno, a ona je u sekundi pocrvenela kao paprika.
„Sanjaj, kretenu," promrmljala je kroz zube i prevrnula tim njenim slatkim okicama, pokušavajući da sakrije da sam je pogodio pravo u metu.
Nasmejao sam se tiho toj njenoj burnoj reakciji, i u glavi momentalno prihvatio izazov da joj dokažem suprotno. Da joj pokažem da ne može da me laže.
„Jesi li baš stopostotno sigurna u to što pričaš, Kristina?"
Leva ruka mi je potpuno neprimetno skliznula na drugu stranu klupe, pravo na njenu mekanu, toplu butinu. Na sebi je imala one uske farmerke, pune iscepanih rupa, pa su moji prsti završili direktno na njenoj goloj koži. Pogledala me je totalno iznenađeno, ali nije rekla apsolutno ništa, niti se pomerila. Moja ruka je ostala tu, mirna i sigurna, kao da je oduvek, od prvog dana, pripadala tačno na tom mestu.
Kristina se naglo uspravila na stolici, sva se ukopala, kao da očajnički pokušava da zadrži onu kontrolu koja joj je nezaustavljivo odlazila u nekom pogrešnom smeru. Ali, taj njen krupni pogled ju je stopostotno odavao. Prosto sam znao, osećao sam pod dlanom da joj itekako prija moja ruka i da je vozi cela ova priča, koliko god se trudila da to sakrije od mene.
„Šta to... Šta to radiš?" prošaputala je jedva, bez ikakve prave snage u glasu, dok joj je disanje postalo pliće.
Nagnuo sam se skroz blizu nje, toliko da je na svom vratu mogla jasno da oseti moj topli dah. Onda sam joj sasvim tiho progovorio direktno uz uvo, tek toliko glasno da to čuje samo ona i niko više u učionici.8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡStYpAVs4pC
„Tačno ono što noću zamišljaš u mraku, princezo..."
Nije mi odgovorila istog trenutka. Samo me je hipnotisano gledala, pa na kratak sekund spustila pogled dole na moju ruku koja joj je i dalje stiskala kožu kroz iscepane rupe, pa me opet fiksirala pravo u oči. Prestani više da se opireš, mala... Oboje dobro znamo da želiš ovo.
„Hej, vas dvoje pozadi! Već sam vas jednom opomenula za priču. Kristina, Stefane, ustanite oboje!" odjeknuo je odjednom glas profesorke istorije.
Nikola se u tom momentu kao furija okrenuo celim telom ka nama. Bes mu je bukvalno, vidljivo izbijao iz očiju, a faca mu se iskrivila. Vilica mu je bila toliko stegnuta da su mu se ocrtavali mišići na licu, a pogled mu je bio čist, ubitačni otrov. Naravno da mu se nikako nije svidelo to što sam u sekundi iskulirao sve one njegove mafijaške pretnje iz toaleta. Samo sam mu hladnokrvno uzvratio onim istim, provokativnim i drskim osmehom. Namerno, čisto da ga još više iznerviram i izbacim iz takta.
„Izvinite, profesorka... Neće se više ponoviti, stvarno," reče Kristina tiho, spuštajući glavu i pokušavajući na foru da se izvuče iz sranja.
Kako mi je to, iskreno, bilo patetično... Zamisli, javno se izvinjavaš nekom samo zato što si progovorio dve reči na času.
Profesorka je pred nama teatralno otvorila onaj debeli dnevnik i duboko udahnula, kao da jedva čeka ovu priliku da nam maksimalno zagorča živote. Samo zato što smo rešili da progovorimo par reči, umesto da prepisujemo njenu dosadnu lekciju sa table.
„Kristina, ti već imaš prilično loše i klimave ocene kod mene. Zašto svesno pogoršavaš stvari?" upitala ju je hladno, gledajući je preko ivice naočara.
Spustio sam pogled dole ka podu, više instinktivno nego što sam stvarno hteo. Kristinina desna noga je nervozno podrhtavala ispod klupe, udarajući u ritmu panike. Jel ovo nju upravo uhvatila frka? Znači, ipak se iza celog tog njenog nadmenog stava, skupih krpica i inata krije samo jedna mala, uplašena i krhka devojčica koja se plaši kazne.
„Profesorka, samo nije skapirala lekciju. Pitala me je da joj objasnim to oko seobe..." ubacio sam se odjednom, prekidajući ženu u pola reči. Iskreno, ni sam u tom trenutku nisam znao koji mi je kurac i zašto sam uopšte imao potrebu da odbranim Kristinu i vadim je iz govana.
Odjednom, u sekundi je nastala potpuna, gluva tišina širom cele učionice. Bukvalno svi prisutni su se okrenuli i zapanjeno gledali pravo u mene, kao da sam vanzemaljac. Iako mi je za te njihove poglede realno pucao kurac, moj pogled je skliznuo dole, ka Kristini. Primetio sam da joj je noga napokon prestala da nervozno drhti ispod klupe. Tek tada mi je nekako laknulo u grudima, panika je prošla...
„A ti, Stefane? Ti si odjednom postao njen zvanični advokat ovde?" podigla je profesorka pogled sa dnevnika i fiksirala me preko naočara.
„Ne, profesorka. Samo kažem kako jeste."
„Hmm..." mrmljala je dok je lenjo prelistavala one bele stranice. „Stefane, gledam ove tvoje ocene. Nemaš ih baš mnogo prenetih iz te tvoje prethodne škole, prilično si tanak."
Napravila je kratku, napetu pauzu, kao da smišlja najbolji način da nas sjebe oboje. Pogledao sam još jednom u Kristinu sa strane. Ovog puta je ona gledala direktno u mene, potpuno ukočena u mestu, kao hipnotisana. Kosa joj je u neredu ležala iza ramena, a grudi su joj se ubrzano pomerale pod napetim, opreznim disanjem.
„U redu. Uradićete zajedno jedan domaći rad. Tako možete oboje fino da popravite ocene i rešite problem."
„Zar je to stvarno neophodno?" upitao sam profesorku, dok mi se faca smrknula. Kakav, bre, zajednički rad, o čemu ova žena priča...
„Itekako je neophodno, Stefane. Osim ako ti i tvoja drugarica iz klupe ne želite da se celo leto družimo ovde na popravnom ispitu?"
„Ali, profesorka..." pokušala je i Kristina nešto da bekne, sva u šoku, ali ju je ova odmah prekinula svojim prepoznatljivim, oštrim i nadrkanim tonom.
„Nema nikakvog ali, Kristina! Posle zvona ostanite oboje par minuta da vam spremim literaturu i temu o kojoj ćete zajedno pisati."
„Imate rok od tačno nedelju dana da to napišete, sklopite i naučite. Naravno, radite zajedno, timski. U suprotnom, kao što rekoh, oboje idete direktno na popravni!"
Oštar izraz profesorkinog lica bio je i više nego dovoljan da nam stavi do znanja da bilo kakav izlaz iz ove priče prosto ne postoji. Oboje smo poraženo i bez reči seli nazad na svoja mesta, a ostatak časa nismo progovorili više nijednu jedinu reč.
Između nas dvoje u klupi kao da se odjednom podigao neki nevidljivi zid, baš tamo gde je Kristina ranije podvukla onu njenu zamišljenu liniju. Olovka se možda obrisala, linija formalno nestala... Ali onaj osećaj u vazduhu je ostao. Kao neka opasna granica koju svesno ne bih smeo da pređem, a jebeno želim.
Sa druge strane, Nikola. Majmun je jedva dočekao to usrano zvono za kraj časa da se stvori ispred nas, bukvalno ščepa Kristinu za ruku i odvuče je sa strane, u sam ugao učionice. Njihova rasprava je potrajala dugo. Iako nisam bio dovoljno blizu da čujem čitavu raspravu, iz aviona mi je bilo jasno o čemu se tu radi.8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡUEDuneTOhj
Ljubomorni gad je sigurno načisto popizdeo zbog ovog zajedničkog rada. Što u prevodu znači, dolazak kod nekog gajbi, sedenje do kasno u noć, nas dvoje potpuno sami u četiri oka. Iskreno, meni sve to uopšte nije delovalo kao neka kazna. Više kao idealna prilika da konačno provalim i upoznam Kristinu kako treba, bez maski. Iako je do sada uporno pokazala samo to svoje drsko, hladno bogataško lice, imao sam neki jeben osećaj u stomaku da se iza svega toga krije mnogo više nego što ona dozvoljava svetu da vidi.8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ5gMtvj2xQ6
and then Add to home screen.