Stefan
Sedeli smo u malom kafiću, malo dalje od centra. Nije bilo gužve, samo tihi žamor par lokalca i neka lagana muzika u pozadini. Njoj je takvo skrovito mesto savršeno odgovaralo. Bez radoznalih pogleda, bez osuđivanja i šaputanja iza leđa.
„Joca mi je spomenuo da si neko veče branio neku devojku. I to grobarku? Šta će to biti?" rekla je, podižući izazovno obrvu i osmehujući se onako kako samo ona ume - pola kroz zajebanciju, a pola smrtno ozbiljna.
„Ma nebitna stvar, brate. Idemo u isti razred i to je to," odgovorio sam, sležući ramenima kao da me boli kurac za celu tu priču.
Ali Ksenija Savićević me je poznavala bolje nego iko na ovom svetu. Znala je kad lažem.
„Mene ne možeš da lažeš, Stefi... Oboje znamo koliko mrziš Grobare i sve što ima veze s njima," rekla je mirno, ali potpuno sigurno u sebe.
Nije me čak ni pogledala direktno, samo je lagano otpila gutljaj sveže crne kafe, kao da već unapred zna svaki moj sledeći odgovor.
„Brate, nemoj sad i ti da me drkaš, leba ti, Ksenija," promrmljao sam, skrećući pogled i spuštajući ga na drveni sto.
„Sviđa ti se ta devojka? Priznaj mi, Stefi, olakšaj dušu."
„Ne sviđa mi se... Samo... Samo ne mogu jebeno da je izbacim iz glave i to je to."
Napravila je kratku pauzu, pažljivo me posmatrajući pod onim prigušenim svetlom kafića, kao da meri svaku moju reč.
„Stefi... to ti je prvi korak zaljubljivanja," rekla je znatno tiše. „Šta je ovo? Moj Stefi se konačno zaljubio?"
Nasmejao sam se kratko, više iz nervoze nego iz šale.
„Svakako, zauzeta je..." zastao sam na trenutak, vrteći staklenu čašu u ruci, kao da na njenom dnu mogu da pronađem neki magični odgovor. Ali lakih odgovora za mene nikada nije ni bilo.
U ustima sam osetio neku čudnu gorčinu, kao da mi se ceo svet srušio u tom trenutku, i ostavio ukus teškog poraza. Onaj ukus, koji nikada ne prolazi, koliko god puta bespomoćno ispirao grlo vodom.
Uvek sam se pitao zašto su te zabranjene ljubavi uvek najslađe? Koji je to kurac u čoveku što ga tvrdoglavo tera da želi baš ono što se ne sme? Taj osećaj kad si svestan da ne smeš ni da pipneš to zabranjeno voće... a opet, nešto, jebeno vrišti u tebi da ga zgrabiš, makar te na kraju koštalo svega što imaš.
Zaljubiš se u najlepšu devojku koju si ikad video i ubediš sebe da je to to. A onda te realnost opali šamarom i skapiraš da je zauzeta. I to ne bilo kako, nego srećno zauzeta. Sa tipom koji je, ako ćemo realno, uopšte ne zaslužuje... ali ko sam ja da sudim? Kristina je srećna pored njega. A ja... jebiga, ja sam samo Stefan.
„Uf, Stefi... najgora moguća kletva koja može da te zadesi. Klasičan ljubavni trougao..." pogledala me je sa nekim iskrenim sažaljenjem u očima. A ja sam to mrzeo više od svega na svetu. Nikad nisam želeo da me neko žali. Pogotovo ne ona.
„Ne gledaj me tako, Ksenija. Nije ni bitno više."
„Stefi... toliko te znam. Povući ćeš se u sebe, kao da se ništa nije desilo. Ubijaš sam sebe tim čutanjem..."
Zabolele su me njene reči, jer su pogodile pravo u metu. Uvek bi me tako, bez imalo milosti, vratila u surovu realnost. Kao hladan šamar otrežnjenja.
„A šta da radim, Ksenija? Reci mi!" dreknuo sam, glasnije nego što sam hteo. Nisam više mogao da se iskontrolišem. Sve se skupilo u meni – sav onaj otrov i bes koji sam gutao do malopre.
„Ne smeš da odustaneš od nje, Stefane. Nikako, slušaš li ti mene šta ti pričam? Moraš da se boriš za nju ako je stvarno želiš."
„Ha! Da se borim? Protiv čega, Ksenija? Protiv njene sopstvene sreće?"
„Protiv laži, srce," rekla je mirno.
„Da je ona stvarno srećna pored tog momka, ne bi imala potrebu da priča s tobom. Ljudi koji su stvarno srećni ne traže izlaz sa strane. A ona ga očigledno traži... u tebi."
„Ti, brate, izgleda ništa ne kapiraš," presekao sam je gorko, vrteći glavom.
„Ona je bogata, dečko joj je pun ko brod. A ja... ja sam obično pseto sa ulice, klošar. Kakav bre izlaz ona može da nađe u meni, Ksenija?"
„Ja nemam ništa. Nemam apsolutno šta da joj ponudim od onoga što ima sa Nikolom. Nemam skup auto da se kurčim, nemam ogromnu kućerdu, niti te silne pare da je vodim svuda po svetu. Kapiraš li ti to, Ksenija?"
„Pa, devojka možda uopšte ne juri za svim tim stvarima koje si ti sad nabrojao, Stefi," pogledala me je duboko u oči, a glas joj je omekšao.
„Možda samo očajnički traži jednu jedinu, iskrenu osobu pored sebe... nekoga ko je stvaran za nju."
„Pusti... ne želim više da pričam o tome."
„Uhhh... Vidim ja da je situacija mnogo gora nego što sam mislila. Ajde, ustaj, idemo kod mene u stan."
Ustala je naglo sa stolice i instinktivno stala tik pored mene, sa onim svojim stavom kao da je već donela odluku u moje ime i da tu nema mesta nikakvoj raspravi.
„Zašto kod tebe?" upitao sam je prilično začuđeno, dok mi je glava već bila u totalnom, nepopravljivom haosu.
„Pa, Stefi... Postoji samo jedan proveren način da makar na par sati potpuno zaboraviš na tu tvoju Kristinu," rekla je potpuno mirno, ali dovoljno jasno da me saseče na mestu.
Njen direktan pogled mi je u tom trenutku rekao apsolutno sve. Nije bilo nikakve potrebe za bilo kakvim dodatnim, glupim pitanjima. Znao sam tačno na šta cilja Ksenija. Topao krevet, gola, zgodna žena i alkohol do besvesti. Ono najjeftinije, klasično bekstvo od sopstvenih misli. Ali da li to stvarno leči živu ranu u glavi? Ili je samo dezinfikuje na kratko, pa je kasnije, kad se otrezniš, još jače i bolnije upali?
Ma, ko ga jebe, brate... Idem. Nemam šta da izgubim.
Bez reči sam ustao sa stolice, bacio pare na sto i krenuo tiho za njom. Nisam bio siguran da li je to stvarno moja svesna odluka, ili samo ona klasična, primitivna slabost nas muškaraca koja nas slepo vuče napred kad nam se ponudi žensko telo.
Hodala je ispred mene, samouvereno. Koraci su joj bili čvrsti, sigurni, bez trunke kolebanja. Moj pogled je, potpuno nesvesno, sam od sebe pao niže. Zadnjica joj se savršeno ljuljala u ritmu svakog koraka, provocirajući me, skoro bezobrazno. Kao da me je namerno izazivala i testirala bez ijedne jedine izgovorene reči.
Bila je starija od mene svega godinu i po dana... a imala je sve ono što sam ja mogao samo da zamišljam.
Nekoliko minuta kasnije, već smo blejali u njenom stanu. Stan koji mi je, doduše, bio dobro poznat od ranije... Samo što je ovog puta izgledao potpuno drugačije. Nije to više bio onaj prljavi krš koji sam pamtio iz njenih najgorih dana. Novi, moderan nameštaj, sveže, prijatne boje na zidovima, sve nekako skockano, zrelije i na svom mestu.
„Jebote... Ne mogu da verujem kako si uopšte uspela da središ onaj krš od stana u ovo ludilo..."
„Sviđa ti se?" okrenula se ka meni sa onim svojim blagim, tajanstvenim osmehom.
„Itekako... brate."
„A tek da vidiš šta sam uradila sa spavaćom sobom... Dođi sa mnom, Stefi."
Krenuo sam polako za njom, ali nisam stigao ni kako treba da zakoračim preko praga spavaće sobe, a već me je silovito udario pravo u nos njen prepoznatljivi parfem. Isti onaj. Nosila je taj identični, slatkasti miris još od prvih dana osnovne škole. Taj jebeni miris... Izgleda da ga nikada u životu nisam stvarno zaboravio.
Jednim brzim, uvežbanim potezom ruku svukla je sa sebe usku crnu haljinu i ostala da stoji nepomično ispred mene, potpuno golišava, u čipkastom donjem vešu svetloplave boje. Kosa joj je u gustim pramenovima opušteno padala preko golih ramena, a srebrni pirsing na pupku hvatao je prigušeno svetlo sa prozora i magnetski mi vukao pogled naniže.
„Stefi... Jebi me. Kao u dobra, stara vremena..." šapnula je promuklo.
U telu mi je momentalno nastao apsolutni haos. Muškost mi je divljački pulsirala ispod tesnih farmerki. To je to, rekao sam besno samom sebi u glavi, ovo ti treba da se opustiš, Stefane. Prišao sam joj instinktivno, grubo i bez reči je zgrabio za potiljak, a onda prislonio svoje usne na njene. Otvorila ih je momentalno, bez ikakvog otpora. Poljubac se u sekundi produbio do te mere da me je bukvalno gutala, kao da kroz ovo telo želi zauvek da izbriše sve ono prljavo u meni.
Rukama sam je čvrsto uhvatio oko vitkog struka i polako, ne prekidajući poljubac, spustio je na mekani bračni krevet. U dva brza koraka već sam bio pozicioniran visoko iznad nje.
Vreli dlanovi su mi klizili preko njenog zategnutog tela, preko glatkih butina koje su se same od sebe široko otvorile pod mojim pritiskom, kao da su strpljivo čekale baš ovaj dodir. Spuštao sam usne niz njen vrat, lagano je i provokativno grickao za kožu, pa išao niže... Sve sporije, namerno je mučeći. Sve dok se nisam spustio do njenih grudi, gde sam spretno otkačio sitne iglice i jednim potezom joj skinuo plavi čipkasti brus.
„Uvek si bio dobar u ovoj predigri, Stefi."
Izvila se celim telom ispod mene i pustila onaj prepoznatljivi, tihi ženski uzdah - onaj grešni zvuk koji ti se momentalno uvuče pod kožu i pomuti ti razum. Nokti su joj se divlje i nekontrolisano zabili duboko u moja gola leđa. Ostavljala je za sobom strastvene, jarko crvene linije po mojoj koži, kao da stiskom želi zauvek da me zadrži samo za sebe.
Disanje mi se opasno ubrzalo, a srce je tuklo kao ludo. Sve, apsolutno sve u meni je vrištalo da nastavim dalje bez milosti.
Da se potpuno prepustim nagonu, zatvorim oči i konačno prestanem da razmišljam. Ali baš tada, u tom vrhuncu... Nešto me je silovito presrelo i zabetoniralo iznutra.
- Kristina
Sedela sam na luksuznom kožnom kauču u dnevnoj sobi i zajedno sa majkom gledala najnoviju televizijsku premijeru filma „Naša greška." Ironično... baš u ovim trenucima trebalo je da budem sa Nikolom i ostalom ekipom na brodu. Znam... ispala sam najgora glupača. Čvrsto sam obećala da ću doći, a onda sam ih na kraju sve hladnokrvno ispalila kao zadnje govno, i ostala zaključana u kući.
Telefon na stoliću mi je neprestano vibrirao. Tačno sedam propuštenih poziva i pet poruka od Nikole, koje, naravno, nisam smela ni da pogledam. Naravno da je ljut kao ris. I treba da bude, sa punim pravom... Ovog puta sam ja ispala ta koja je svesno zajebala stvari.
Ekran je jarko zasvetleo i zavibrirao po osmi put. Tada sam ga već sasvim nervozno ščepala u ruku i okrenula ekranom naopačke na sto, kao da će tim potezom sve te poruke magično nestati. Kao da će se čitav ovaj narastajući problem sam od sebe ugasiti u mraku. Naravno, moja majka je taj moj trzaj odmah primetila. Ona uvek sve vidi i sve nepogrešivo registruje. Od te žene u ovoj kući ne možeš da sakriješ apsolutno ništa, čak i onda kada naivno umisliš da si znatno pametniji od nje.
„Nećeš da mu se javiš?" pogledala me je preko ivice naočara osuđujućim pogledom.
„Ne mogu, mama... zajebala sam stvar."
Uzela je daljinski i pauzirala film, polako se okrenula celim telom ka meni. Divno... Sad me zvanično neće pustiti na miru dok joj sve ne ispljunem sa usna i ne ispričam do poslednjeg, najsitnijeg detalja. Sleduje mi klasično ispitivanje, gore nego u policijskim stanicama. Zasigurno.
„Pričaj mi, dušo. Šta se dešava između vas dvoje?"
Uzdahnula sam glasno i duboko, nervozno stežući ugašeni telefon u šaci.
„Posvađali smo se, mama. Ponekad je tako toksičan i težak..."
„Toksičan? Dušo moja, danas je apsolutno sve postalo toksično," odmahnula je glavom. „Pored svega toga, Nikola je prelep dečko. Lepo vaspitan i što je najvažnije - dolazi iz jedne izuzetno ugledne i moćne porodice."
Naravno. Za nju je to, od kad znam za sebe, bila i ostala jedina bitna stavka u životu. Da je zet bogat, uticajan i lep za slikanje pred svetom, a sve ostalo nije bilo važno. Moja sreća, moj mir i privatni život - ništa od toga nije bilo važno mojoj dragoj mami.
Moja majka je oduvek slepo volela Nikolu. Čak i kada je pred svetom glumila neku lažnu strogoću, iz aviona se videlo da u njemu vidi zeta iz snova. Toliko su se njih dvoje zbližili i našli zajednički jezik da su se s vremena na vreme dogovarali oko naših zajedničkih putovanja potpuno iza mojih leđa. Ja bih za sve te planove saznala tek znatno kasnije... Kada Nikola napokon odluči da mi kaže, ili uglavnom kada je već sve uveliko unapred plaćeno i sređeno, bez da me je iko uopšte pitao za mišljenje, kao da sam najnebitnija stvar u toj jednačini.
„Znam sve to, mama. Ali... Ponekad se prosto osećam kao u kavezu kada sam pored njega. Naljutio se na mene samo zato što sam progovorila par reči sa novim dečkom iz razreda."
„Ah... To je onaj Stefan Stajić?" upitala je odjednom, smrtno ozbiljna.
Zaledila sam se u sekundi. Osetila sam kako mi se krv povlači iz lica. Kako ona uopšte, za ime boga, zna za njega?
„Kako... Odakle ti uopšte znaš za Stefana?"
„Zaboravljaš, draga moja, da je tvoj otac donator školi. Danas se ljudi neverovatno lako kupuju novcem. A informacije još lakše. Pa tako i izveštaje o dolasku tog problematičnog momka."
Zabolelo me je to. Duboko me je probolo u grudima. „Da... Prokleti, odvratni novac..."
„Zato me slušaj sad veoma dobro, Kristina. Ne želim da imaš apsolutno nikakav, ni najsitniji kontakt sa tim momkom. On je opasan, klasičan uličar bez ikakvog vaspitanja. Kloni ga se, dušo."
„Zašto govoriš tako užasne stvari o njemu kada ga uopšte ni ne poznaješ?!" U meni je nešto puklo. Žena ne zna ni kako momak izgleda, a već ga je bez milosti ocrnila i osudila svojim otrovnim rečima.
„Čekaj..." majka je naglo suzila pogled, skenirajući me sa sumnjom.
„Da li je on zapravo stvarni razlog tvog iznenadnog prekida sa Nikolom? Ti si se zaljubila u tog divljaka, Kristina?"
„Ne, mama!" presekla sam je momentalno, vičući, pokušavajući da sakrijem drhtaj u glasu. „Samo... Samo kažem da Stefan uopšte nije tako loš kao što vama sa strane izgleda."
I to je bila stopostotna istina. Moja istina. I moj najveći problem u ovom trenutku.
„Kristina, dete moje... Savršeno me ne zanima šta si imala, ili šta trenutno planiraš da imaš sa njim. Od ovog sekunda prekidaš svaki mogući kontakt sa tim dečkom. Jesam li bila dovoljno jasna?"
Osetila sam kako mi nezaustavljivi bes gori u grudima. Sad je stvarno prešla svaku granicu...
„Sjajno... Stvarno sjajno! Znači sada ćete ti i Nikola zajedno, kao uigran tim, da mi određujete sa kim ja smem da se družim i razgovaram u sopstvenom razredu?!" prevrnula sam besno očima.
Bila je identična kao Nikola. Potpuno ista matrica. Ili će sve u životu biti stopostotno po njihovom, ili nikako.
„Kristina!" povisila je ton. „Tvoja jedina prava prilika je Nikola, ne Stefan. Dečko je iz bogate i ugledne porodice. To je ono što ti treba u životu. Stabilnost, budućnost i miran život. A ne tamo neki uličar koji živi od danas do sutra..."
„Znaš šta, mama? Možda mi se već odavno povraća od tog vašeg bogatstva!" dreknula sam iz sveg glasa i naglo skočila sa kauča. Ruke su mi vidno drhtale od nagomilanog besa. „Možda mi se smučilo da ceo svoj život provedem živeći po nekim idealnim pravilima koja ja lično nikada nisam postavila!"
„Ako ne uradiš tačno onako kako sam ti rekla," izgovorila je jezivo mirno, mlatarajući mi prstom ispred nosa sa jasnom dozom pretnje.
„Lično ću tražiti direktoru škole da tog malog Stajića po hitnom postupku izbace iz škole. Znaš da to možemo... Da li si sigurna da želiš dodatno da uništiti život tom momku?"
Tu me je stvarno pogodila u metu. Baš nisko, majko. Udaraš me tamo gde najviše boli i pretiš sopstvenoj ćerki uništavanjem tuđeg života samo da bi isterala svoj cilj do kraja. Progutala sam gorku knedlu, stežući vilicu da ne puknem i ne polomim nešto pred njom.
„Divno, mama... Savršeno", rekla sam znatno tiše, ali glasom koji je kapljao od čistog otrova. „Mogu li sada da odem u svoju sobu?"
„A film? Jedva si čekala ovu premijeru."
„Više mi se ne gleda nikakav film, potpuno sam izgubila volju..."
Nisam želela da sačekam njen sledeći odgovor. Okrenula sam se bez reči, okrenula joj leđa i brzim korakom krenula ka svojoj sobi. Svaki korak koji sam pravila niz hodnik delovao mi je neverovatno težak. I to ne zbog fizičkog umora... Nego zbog svega onog što mi se u gustom sloju skupilo u grudima. Bes, nervoza, neka čudna krivica... I ono četvrto, ono najopasnije osećanje koje još uvek nisam imala hrabrosti da priznam ni samoj sebi u mraku.
Zalupila sam vrata svoje sobe za sobom znatno jače nego što je trebalo. Oštar zvuk udaranja drveta o štok odjeknuo je celim hodnikom, garantovano sve do dnevne sobe. Naslonila sam se leđima na hladna vrata i zatvorila oči na par sekundi. Bože, kako mrzim ovaj svoj programirani život...
Prišla sam krevetu i besno bacila telefon pored sebe na čaršav. Sela sam. Pa sam legla. Pa sam posle pola minuta opet nervozno sela. Nisam mogla da smirim sopstveno telo, kao da mi je neka nevidljiva struja ušla pod kožu i ne da mi mira. Nije prošao ni čitav sekund, a telefon mi je ponovo bio u šaci. Prokleta navika...
Otključala sam ga onom svojom kratkom šifrom i mahinalno otvorila Instagram. Čisto da ubijem vreme, da zaposlim prste. Da ne mislim na mamu, na kavez, na Nikolu... Da pobegnem od ove jebene realnosti barem na pet minuta, ako je to u ovoj kući uopšte moguće.
Listala sam Instagram feed, ali sve je delovalo prokleto dosadno – uvek isti, jednolični rilsovi i klasične, ispozirane slike. A onda... Iznenada se na ekranu pojavila njegova slika. Stefan. Stajao je negde na nekom starom betonu, u kratkim tamnim bermudama i crnoj majici bez rukava koja mu je savršeno ocrtavala mršava ramena.
Kako je, zapravo, muževan... prošlo mi je munjevito kroz glavu, a stomak mi se u sekundi prevrnuo.
Moj palac je, potpuno nezavisno od moje volje, sam od sebe kliknuo na njegov profil. Nekoliko sekundi sam samo nepomično gledala u svetlost ekrana, kao da naivno očekujem da će se nešto desiti samo od sebe. Naravno da neće, Kristina. Duboko sam udahnula, pokušavajući da smirim ludačko lupanje srca, i ušla pravo u njegove hajlajtove.
Počela sam da vrtim njegove slike. Iznova i iznova. Svaka nova fotografija činila ga je još privlačnijim. Bilo je to sasvim dovoljno da me mašta u sekundi odvuče na neku sasvim drugu stranu misli.
Osetila sam kako mi se stomak blago, ali primetno steže ispod svilene pidžame. Glupo... Totalno i neoprostivo glupo od mene. Ali jednostavno nisam mogla, niti sam želela da sklonim pogled sa ekrana.
Ruka... Kao da u tom trenutku uopšte nije bila moja. Polako, bez ikakvog svesnog razmišljanja, bez donošenja odluke i bez trunke kajanja, krenula je niz moj stomak. Bio je to čist, surovi i nezaustavljivi instinkt. Zastala sam na jedan kratak trenutak, svesna da još uvek mogu da prekinem ovo ludilo i sklonim ruku. Ali, nisam. Inat prema majci, prema Nikoli i prema celom ovom kavezu bio je jači.
Spustila sam prste znatno niže, podvukla ih ispod ivice pidžame i pamučnih gaćica, dok mi je pogled i dalje bio hipnotisano zalepljen za Stefanovu sliku.
Sopstveno telo me je izdalo i odalo pre nego što sam uopšte stigla da se saberem i razmislim. Klitoris je već bio potpuno mokar, pulsirajući u nekom svom, divljem ritmu koji je tražio još. Čvrsto sam zatvorila oči. I u tom trenutku, on je bio tu. Osetila sam ga.
Kao da je ležao na krevetu tik pored mene, bez majice, dovoljno blizu da mogu na sopstvenoj koži da osetim njegovu toplotu. Njegov teški, direktni pogled... Gledao me je pravo u dušu tim svojim tamnim, magnetski privlačnim očima. Težak i prodoran pogled. Kao da je i sam savršeno svestan šta mi radi u ovom mraku.
Udahnula sam duboko, gutajući vazduh, a moji prsti su lagano kliznuli duboko u mene, pa izlazili napolje, sporim, ali potpuno kontrolisanim tempom. Svaki sledeći pokret bio je za nijansu jači i grublji od prethodnog. Telo mi se lagano, u lukovima izvijalo sa čaršava, a da to uopšte nisam mogla da kontrolišem.
Usne su mi se same od sebe razdvojile, a tihi, grešni uzdah pobegao je napolje, razbivši tišinu prazne, zamračene prostorije.
Prsti su ulazili sve dublje, a slatki bol se u gustom sloju mešao sa čistim zadovoljstvom. Ona prelepa, tupa bol za koju moliš boga da nikada ne prestane. Svaki novi, ritmični pokret rušio je i poslednju preostalu granicu između ta dva intenzivna osećaja.
Grlo mi više nije moglo da izdrži pritisak i ostane nemo. Njegovo ime, jedva čujno ali bolno iskreno, odjeknulo je mojom sobom. U mislima... U mislima sam osećala isključivo njegove grube prste kako me poseduju. Njegov čudnjikav miris, čvrstinu njegovog zategnutog i mršavog tela iznad mog.
Poslednja granica između mukotrpne kontrole i potpunog prepuštanja počela je nezaustavljivo da nestaje. I onda... Sve me je preseklo odjednom.
Kao silovit udar struje kroz celo telo. Zastala sam u mestu i bukvalno zadržala dah na jedan dugi, napeti sekund. A onda sam se bezglasno prepustila tom ogromnom, vrelom talasu koji me je potpuno preplavio i slomio.
Snažno sam zagrizla sopstvenu donju usnu, do krvi, samo da u tišini kuće ne pustim glasan krik. Ruke su mi nekontrolisano zadrhtale na čaršavu. I tek tada, dok mi je srce divljački tuklo u grudima, shvatila sam koliko sam zapravo daleko otišla. I to zbog dečka kog jedva i poznajem.
Nisam ni primetila u kom sam tačno trenutku, onako iscrpljena, zaspala sa telefonom u ruci. Samo se sećam da je ostatak noći bio užasno težak, isprekidan ružnim snovima... I da mi je glava do samog svitanja bila prepuna svega onoga što po svim nepisanim pravilima svog sveta nikako nisam smela ni da pomislim.
Za razliku od prošlog puta, ovog puta sam stigla ranije u školu. Prva sam, još polubudna, zakoračila u učionicu i sela na svoje mesto. Težak ranac sam bezvoljno spustila pored stolice i samo se beživotno naslonila na naslon, fiksirajući pogledom prazne, drvene klupe ispred sebe.
Sve je nekako, od samog trenutka kad sam prešla školski prag, delovalo čudno i napeto.
Učionica je bila poluprazna, neobično tiha za ovo doba. Ostali učenici su polako, u manjim grupama ulazili unutra, zauzimali svoja mesta, lagano se smejali, pričali o nebitnim stvarima...
Ponašali su se kao da je sve u savršenom redu. A meni, meni apsolutno ništa jutros nije bilo normalno. Pogled mi je histerično, sam od sebe, stalno bežao ka otvorenim vratima hodnika. Jednom... Pa opet nakon pola minuta. I opet. Ali od tri ključne figure - Nikole, Mihajla i Stefana, i dalje nije bilo ni traga ni glasa.
Na prvu mi je prošlo kroz glavu da Nikola jednostavno kasni sa Mihajlom. Što je zapravo već samo po sebi bilo čudno. Nikola je bio pedantan, on nikada u životu ne kasni na prve časove. Onda mi je kroz misli proletela opcija da možda uopšte neće ni doći danas u školu. I, iskreno... U tom trenutku sam osetila jedno ogromno, naglo olakšanje.
Težak kamen mi je pao sa srca. Bar ne moram odmah, od samog jutra, da se suočim sa njegovim besom i tim posesivnim pogledom. Dobro znam kako bi to mučno izgledalo. Nova jeziva svađa, prebacivanje krivice, i na kraju sve to opet zbog mene i mojih postupaka.
Sa druge strane... Stefan. Ni juče se, nakon onog incidenta, nije pojavio u školi. Neće ni danas, bila sam ubeđena u to. Verovatno je momak samo bolestan... Ili je u pitanju nešto sasvim treće. Nešto što, tešila sam se, nema apsolutno nikakve veze sa mnom. A opet, uhvatila sam sebe kako iznova, bolesno i opsesivno razmišljam o njemu i analiziram svaki njegov pokret znatno više nego što bi ijedna devojka u mojoj poziciji smela sebi da dozvoli.
Zašto uopšte toliko razmišljam o tome? Sama sebi svesno punim glavu tim glupim, paranoičnim teorijama.
„Saberi se, Kris..." promrmljala sam sebi sasvim tiho kroz zube, spuštajući panični pogled na drvenu površinu klupe.
U tom trenutku, vrata učionice su se naglo i bučno otvorila. Svi smo u razredu instinktivno, kao po komandi, podigli pogled ka samom ulazu. Prva je unutra zakoračila profesorka istorije, sa debelim dnevnikom u ruci, hladna i smrtno ozbiljna kao i uvek. A odmah za njom, u sekundi, ušetali su Nikola i Mihajlo.
Ušli su zajedno, glasno nasmejani i opušteni, kao da kasne na neku dobru privatnu žurku, a ne na školski čas. Mihajlo je usput nešto poluglasno dobacivao momcima iz prednjih klupa, dok se Nikola samozadovoljno smejao. Izgledao je neverovatno smireno, kao da ga apsolutno ništa na ovom svetu ne dotiče, ali u tim njegovim hladnim, svetlim očima... U njima sam jasno, bez greške, mogla da prepoznam onaj jezivi pogled čiste osvete.
Pogledao me je samo na jedan kratak, ledeni sekund, tek toliko da mi stavi do znanja da me registruje, a onda je demonstrativno skrenuo pogled i seo na svoje mesto u klupi ispred mene, odmah pored Mihajla. Ponašao se kao da ja za njega više uopšte ne postojim u ovoj prostoriji.
Sigurno je nešto uradio, mogu to da osetim...8Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡYKC2eXjw16
and then Add to home screen.